u slici, bez reči

kad se žene skupe pa poblesave :)

U subotu napravih devojačko veče... kod kuće, iako me big sis Ana savetovala da je možda bolje da bude negde napolju, al ja bila tvrdoglava... ne mogu reći da mi je žao... uostalom nije svejedno negde napolju napiti 16-17 žena (još nisu sve pozvane ni došle)...
Bila je ludnica, videću da priložim sliku pa da se vidi iz priloženog :) prvo su sve naravno posedale pa je ličilo na kolo srpskih sestara, al je onda blaženi alkohol počeo polako da deluje pa se poustajalo... dobro, smorile smo malo moje koleginice i ja sa grčkom muzikom ove koji nemaju ič veze sa tim... ali bilo je baaaaš dobrih momenata...
Nego negde oko 2 lego meni komšija ispod na zvono i sve u svemu manje više rasturi mi žurku vrlo brzo :( ove žene počele da se deru, da pevaju, kažu šta te briga, nek zove interventnu, baš bi bila fora da nam dođu neki uniformisani :) al meni se da izvinete sjebalo raspoloženje i gotovo... Što je najgore komšija je baletan (posle smo muškima zagolicale maštu tom informacijom) i po mojoj proceni nema više od 35-6 godina... i ništa ga nije ganulo što je meni devojačko veče, jedan jedini put u životu (nadam se iskreno)... da je došao neki penzos pa da razumem... u stvari penzosa bih možda i ganula, ovaj živi u slobodnom braku :) Jbg kriva sam i ja (to mi najgore pada) jer se nisam setila da im kažem ranije, silazila sam to veče al nisu bili tu, posle kad su žene navalile da dolaze ja skroz zaboravila, a on kaže mogla si da nam kažeš pa da ne spavamo tu... ozbiljan problem... tako da moram sad da im kažem da ako hoće u nedelju ujutru da spavaju neka se slobodno čiste, nemam nameru da utišavam muziku na sopstvenoj svadbi, ova jedna žrtva je bila više nego dovoljna! Eeee, pamtiću ga celog života, partibrejker najgore vrste... baaaaaš mi je krivo što nismo dočekale sunce po stolicama, kao recimo na ovoj slici :)

FRKA PANIKA I TAKO TO

Šta radite, kako se ponašate, kako reagujete kad vas uhvati frka panika i nervoza? (iz bilo kog razloga)

1) vrištim
2) psujem sve oko sebe
3) skačem – lupam nogama o pod
4) lupam vratima, slušalicom itd.
5) plačem
6) preplićem jezikom
7) napravim sebi toplu kupku da iskuliram
8) jedem čokoladu
9) čaše lomim
10) čupam kosu
11) spavam zimski san
12) prežderavam se
13) pušim ko Turčin
14) pijem da zaboravim
15) iživljavam se nad nedužnima verbalno
16) iživljavam se nad nedužnima fizički
17) pokušavam samoubistvo sa namerom da ne uspem
18) pokušavam samoubistvo sa namerom da uspem, ali mi ne uspeva
19) sečem i turpijam nokte
20) šišam se sam(a)
21) šišam se kod frizera
22) krečim, menjam tapete
23) zovem molera/molerku i šacujem ga/je dok kreči/menja tapete
24) odlazim na Lastovo/južni pol/Uskršnja ostrva
25) odlazim u manastir
26) pravim smicalice onima kojime nerviraju
27) organizujem zavere protiv onih koji me nerviraju
28) drogiram se
29) odričem se preko novina tog i tog ili tih i tih
30) pišem post
31) itd

jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee

Dobila sam svoju prvu lično moju karticuuuuuuu!!!

Baš je lepa i šarena :)))

eto mene malo

Nije me bilo neko vreme u ovim krajevima, pa je red da se malo zapljunem!
Ima kod mene štošta novo, pa sad ne znam, greota da zbudžim u jedan post, videću još do kraja, kako to kod mene obično ide.
Najvažnija vest: Pera mi se doselio! Sad smo ko pravi muž i žena :) generalna proba! Šta da vam kažem, smišlj’o je neke razloge, odupirao se, al na kraju je pao J Sad svako jutro idemo zajedno na posao, čak sam mu i markicu kupila! Prešli smo u ’veliku’ sobu, a baba smo prebacili u malu. Da, ako ste zaboravili, tu je i baba :) tako da nije sve tako idilično, al, da ne ureknem, nešto otkad je Petar zvanični ukućanin manje se svađam sa babom! Petar je oduševljen što ona skuva kafu ujutru i onda sednu na terasu, on puši, gleda u Dunav i budi se polako i ne obraća pažnju mnogo na to šta baba priča (inače sam za sebe kaže da je ’flegmamen’), ona sva srećna da ima sa kim da priča, a ja sva srećna što mogu da se spremam na miru :) Sreća pa je leto i može da se sedi na terasi!
U nedelju smo skinuli s vrata jednu veliku stvar – upoznavanje matoraca! Da da, tek sad smo to obavili, znam neki će reći kad ste čekali do sad mogli su i na svadbi da se upoznaju, al baš me briga! Dobro je prošlo, kako smo se nadali, svi su bog zna kako oduševljeni jedni drugima, a najviše nama ;)
E da, takođe vrlo bitno – nađoh i venčanicu! Al sad pošto mladoženja ne sme da je vidi, nećete moći ni vi sve tamo negde do kraja septembra eventualno :) Ostalo nam je još puno stvari da odradimo, muke tek počinju :( Na primer, svi se zgražavaju da još nismo našli muziku... ko zna možda će na kraju svatovi na smenu da nam didžejišu... tako da ako imate neku preporuku, otvoreni smo za predloge!
Iskoristiću daleko čuvenu blogersku vrlinu, a to bi bila spremnost da se pomogne saborcima i susektašima, a boga mi i neregistrovanima, pa ću pitati da li neko ima da predloži i nekog frizera, cvećara-aranžera, tekst za pozivnice, mesto gde se prodaju veeelika odela za mladoženje i tako to.

Nastavak u sledećem broju!

jun proš'o

Eto nije me bilo neko vreme, totalno sam ispala iz fazona... dođe mi da ukinem ona obaveštenja o novim postovima što dobijam na mejl, jer kad se skupi svaki dan po 10, samo zapadam u veću paniku, koliko propuštam... nedopustivo!
Trenutno sam u fazi poslovne selidbe. Ali ne, nisam našla drugi i bolji posao, samo smo se preselili u centar. Superiška, više ne radim na periferiji, nego boga mi u strogom centru!!! Jes da je komfor malo lošiji, ali bože moj, jedan prevoz je jedan prevoz... plus lepo i smisleno mogu da se prošetam na pauzi ili da se lakše nađem sa nekim posle posla, a možda čak i da svratim do kuće, a ne da se se smucam po ceo dan da ne bih dva puta išla do ’grada’.
Ovde će u svakom slučaju biti zanimljivije jer smo se spojili sa nekom drugom gazdinom firmom, koja u stvari stvarno postoji i ima puno ljudi pa se stalno nešto dešava, pogotovo sada dok je još prašina okolo, i majstori prisutni, pa vlada opšta nervoza. Nema više dremanja na dvosedu kad se zadesi da sam sama, nema čak ni dvoseda... ali dobro, idemo dalje.
Plus mi poslovni PC ne šljaka ni malo dobro, trebaće mu totalna transformacija samo kad firmanjski kompjuteraši stignu do njega od silnih zadataka. Između ostalog non stop mi puca veza i ne mogu ni da četujem ni da blogujem, zamislite to ??!!! :)
Šta je jo bilo u mesecu junu osim dolaska u centar...
Eto bio je i taj čuveni Inđijanski događaj, koji će se svakako pamtiti, e sad što ne baš po dobru, to je druga stvar... pošto je već dosta pisano o tome, samo da kažem ukratko kako je kod nas prošlo – prvo smo se Pera i ja, kao i on i njegov bata blizanac malo kačili... pa smo se onda malo svi po dvoje-troje razdvojili... pa je koncert trajao kratko... pa je počela kiša negde kad smo uspeli da pronađemo kola... pa nam je jedna drugarica pokisla do gole kože jer je bila daleko i posle nije uspela da nas nađe (srećom braća su imala neke stvari za presvlaku, a i odvrnuli smo grejanje u kolima, da se ugušiš)... pa smo onda blejali i kružili po parkingu do 3 ujutru (neka 3,5 sata)... i na kraju stigoh kući oko 5... sreća u nesreći nisam radila zbog ovog haosa na poslu od ponedeljka, zaključno sa sredom, pa sam mogla da odspavam barem...
E sad nešto lepše - ne napisah na vreme, al ipak ću, bez obzira što je sad već prošao brzi voz i što me je mrmot preduhitrio... nema veze, kaže on: Napiši, pa će ovi dobri ljudi da čestitaju... reko’ aj da probamo...
Daklem pre tačno mesec dana, ova ovde domaćica blogerka je doživela da bude i zvanično zaprošena od svog dragog, koga neki znaju kao paučinastog blogera - Peru Milog. Kažem zvanično, jer je priprema svadbarice, barem psihički i dogovorno, krenula i pre toga. Elem, moj je dragi mene iznenadio i odveo me tamo:

a posle dva dana zajedno smo kupili i ovo:

U međuvremenu, zakazana je i svadbarica!!! I to za 23. septembar, nek znaju svi, pa nek ide život!!! Tako da znate šta nas čeka, a osim mesta i okvirno klope ništa nismo pripremili i svi su osim nas dvoje, u totalnoj panici već sad. Eto taj big događaj je između ostalog i razlog što nema mora ove godine, pa sa setom pratim pripreme svih ostalih, ali bože moj, uleteće neki medeni mesec bar od 5 dana, zaradiće se valjda nešto na toj svadbarici, pa ne pravimo je valjda džabe ;)))

Pozdrav svima!

fleka-post

Juče je gostovala jedna grčka predstava u Beogradskom dramskom. Dogovorim se ja sa koleginicama sa faksa da idemo, čak nabavile i besplatne karte. Po svom starom običaju pre pozorišta uglavim da se vidim sa drugaricom koja živi u Briselu i retko se viđamo i danas putuje, a kupila mi neke knjige u Atini, pa je vredelo duplo cimati se i do Krnjače… Znači napravim lepo celodnevni plan, povratak kući tek u kasnim časovima… Jedno pola sata pred polazak s posla rešim da pojedem jednu ćelavu breskvu koju sam ponela za užuinu…. Al naravno mrzelo me da uzmem lepo tacnu i da sednem da je pojedem nego mi slađe bilo onako opušteno… i tako opušteno isflekam ja belu majcu (za pozorište), koja je inače kupljena tek pre nekih mesec dana… počnem tu da psujem svoju trapavu malenkost, al gotovo, belaj napravljen… sreća u nesreći bila sam sama u kancelariji, skinem majcu, obučem neki džemperić koji sam ponela, jer se lepo sa ulice vidi ako neko baš hoće da gleda, operem fleku koliko je bilo moguće i stavim na terasu na sunce da se suši… osuši se to, ne ostane primetna fleka, reko strava, pravi sam majstor Bob… odem u Krnjaču i baksuz, pošto sam žurila u pozorište propustim roštilj al zato dobijem divnu osvežavajuću voćnu tortu… padne mi trešnja na farmerke, al sva sreća brzo ja to saniram, nije bilo posledica… ne setih se u tom trenutku da se tako neke stvari, po mom starom prijatelju Marfiju, koga nisam odavno pominjala, obično dešavaju 3 puta… stignem ja ranije do pozorišta, uzmem za deo puta i taxi kad sam već uštedela na karti :) i smislim da kupim palačinku pošto nisam ručala a posle je kasno… još sam se dvoumila da li da uzimam to jer me uvek nervira koliko bude vrela i ne mogu pola sata da je pojedem, al nema veze reko’ taman dok se svi skupe sešću ja sa strane, lepo stavili ljudi klupice i još bila jedna skroz prazna, taman za mene izgladnelu (koja je navodno još i na Teta Nutrinoj* dijeti)… sednem ja na klupicu i taman da zagrizem palačinku, imam šta da vidim – ulje iz palačinke iscurelo onako bogato na moje svetle farmerke…. E reko idiote nezasiti, ko ti kriv kad su ti gladne oči… poludela sam skroz, malo me utešilo to što sam imala kesu pa sam delimično uspela da sakrijem svoju glupost… a posle predstave još i posluženje – pićence i sendvičići–kanapei… a skupio se sav diplomatski kor iz grčke i kiparske ambasade, plus profe sa faksa plus gomila uspešnih i lepo sređenih koleginica… a ja u svetlim farmerkama sa masnom flekom… vrlo prijatno… al nekako nije to bio jedini razlog što mi se žurilo kući… cela ta atmosfera ’na nivou’ mi nešto baš nije prijala, šta da radim… eto tako…

*Teta Nutra je Perin naziv za našu doktorku nutricionistu koja nas je lepo uputila u tajne zdrave i ispravne ishrane

leksikon

01)
Pravo ime:
Tanja, uostalom piše tamo levo
02)
Nick na Blogu
nek ide život
04)
Horoskopski znak:
strelac/rak
05)
Rodni grad
Beograd
10)
Braća/ sestre :
nažalost ništa
11)
Voliš li mesto u kom živiš? :
da, puno
12)
Gde bi se preselila za čitav život:
uh,višestruka kvadrilema, možda se i ne bih selila

13)
Boja očiju :
braon
14)
Težina :
paz da vam ne kažem, al smršah u poslednje vreme, samo da se pribeleži!
15)
Visina :
165
17)
Tetovaža?:
ne bih, al ko voli nek izvoli
18)
Imaš li piercing i gde? :
e to baš ne volim ni na drugima, osim ako se ne računaju dve poluzarasle rupe za minđuše... na ušima naravno
19)
Šta bi želela biti u životu? :
uvek nasmejana
20)
Kakav ti je život? :
zadovoljavajući
21)
Lični stavovi :
allways look on the bright side of life
22)
Srećan broj :
recimo 3 i 7
23)
Interesovanja :
putovanja, strani jezici, sve što vole mladi
24)
Dobra strana tvog karaktera :
ih, gde sad da nabrajam, nema ovde mesta
25)
Loša strana tvog karaktera :
preosetljivost, a umem i da se durim :)
26)
Sreća? :
sreća sreća radost
27)
Misliš li da si hm... luckasta? :
da, ali nažalost ne uvek
28)
Koliko je sati?:
oko 14h
29)
Koji je datum? :
08.06.2007
30)
Kakvo je vreme? :
sunčano, al najavljuju kišu pa ja ponela kišobran
31)
Najdraži dan:
petak i subota
32)
Najdraža muzika:
zavisi od raspoloženja i ambijenta
33)
Najdraži bend:
trenutno nemam, nekad bilo Zabranjeno pušenje
36)
Naj koncert:
recimo NS 1995 - koncert godine
43)
Želiš li biti slavna?:
pa, ipak ne, eventualno kao prevodilac
44)
Da li bi želela biti glumica?:
ne
45)
A pevačica? :
ne, eventualno pored logorske vatre :)
49)
Omiljene boje :
plava i žuta
48)
Cvet :
lala
49)
Hrana :
punjene lignje, razne salate, pizza, sarma, turšija :)
50)
Piće :
kokteli
52)
Voće :
trešnje
61)
Piješ li alkohol
vidi pod 50
62)
Pušiš li:
ne
63)
Droga?:
ne
64)
Omiljena odeća :
farmerke... moj crni kaputić
66)
Koje jezike govoriš :
grčki,engleski, malo španski plus zarđali školski ruski
77)
Zaljubljena? :
da da
78)
Imaš dečka? :
da da
89)
Kako izgleda? :
lepo ;)
80)
Da li je sa bloga (nick):
pa kako se uzme - prvo je postao dečko a onda bloger :)
81)
Kad si se prvi put poljubila? :
15
82)
Kako je bilo? :
ok
85)
E-mail:
recimo nekidezivot@myway.com
86)
Imaš nešto protiv gay populacije?:
ne, jedino još ne mogu da prihvatim u svojoj, možda punoj predrasuda, glavi, da gay parovi usvajaju decu
87)
Tvoje najlepše iskustvo? :
ih
88)
Najgore iskustvo:
ne bih da se prisećam
89)
Kad si bila najsrećnija? :
kad sam bila mala, a i u subotu popodne
90)
Šta te čini srećnom:
puno slatkih malih stvari - Perin pogled, smejanje sa prijateljima, čempresi na ulazu u Grčku, pogled na Beograd sa Begaljičkog brda - kod istočnih kapija, kad se vraćam sa nekog puta, golicanje sa klincima...
91)
Što te čini nesrećnom:
osećaj nemoći i bezizlaza
92)
S kim bi ostala na pustom ostrvu :
s mojim Perom
93)
Imaš li tajni? :
tu i tamo
94)
Da možeš biti nevidljiva 1 sat bila bi... :
a što samo jedan sat? uostalom kad si nevidljiv nije ni bitno šta si :)
95)
S kim bi se želela zaglaviti u liftu :
s nekim dobrim tipom ;)
96)
Imaš li idola?:
ne
97)
Koju životinju voliš?:
pse, konje, žirafe, slonove, koale, kengure, medvede, dabrove ;)
98)
Šta trenutno najviše želiš? :
uh, mnogo toga, recimo da Pera i ja za jedno godinu, godinu ipo dobijemo dete
99)
Tvoj sledeći cilj? :
da odem na jedno dobro putovanje ove godine
100)
Imenuj pet novih žrtava za ova ispitivanja
uh, žao mi da mučim ljude ovaj put

Za Amaliju – protiv korupcije u zdravstvu

Amalija Kalvinu (30) umrla je pre nedelju dana od raka. Godinama se osim sa teškom bolešću borila i sa ozbiljnom korupcijom u grčkom zdravstvu. Imala je svoj blog na kom je zapisivala šta joj se sve dešavalo, kako se osećala i kroz šta je prolazila. Njeni prijatelji i blogeri koji su pratili njen blog pokrenuli su veliki protest i današnji dan na neki način proglasili Amalijinim danom i danom borbe protiv korupcije u zdravstvu.
Nisam stigla da prevedem tekst pa ga kopiram na engleskom, ali nemojte da vas mrzi, pročitajte....

This one is for Amalia…


"Every patient has the right to being respected and maintaining his dignity."
(Greek law, article 47, L.2071/1992)


"Quacks should be the exception, you guys, not the norm…"
(Amalia Kalyvinou , 1977-2007)


Since the age of 8, Amalia Kalyvinou started having pains. Despite her numerous visits to doctors and several admissions to hospitals, no-one managed to diagnose her in time with the benign neurinoma of her lower extremity, which was the actual diagnosis at that point. 17 years later, Amalia was told that the neurinoma had transformed by then into a malignant tumour.

For the next 5 years, Amalia not only had to fight with the cancerous disease and amputation, but also with a corrupt Greek National Health System: it ignores (by choice) the ongoing patient-to-doctor bribery and insists on time-consuming bureaucratic methods and practices. Besides radiotherapy and chemotherapy, Amalia had to face the financial exploitation by doctors that stood opposite to rather than by her side. On top of her pain, she had to endure the greediness of private clinics and the exhaustingly long waiting queues of the health insurance system, in order to get legal approval for some ridiculously low financial compensation.

Amalia passed away on Friday, May the 25th, 2007. She was just 30 years old.

Before dying, she managed to document her experience and share it with us in her blog http://fakellaki.blogspot.com/.
The promising literature graduate named in there each and every one of the doctors she had to bribe, praising at the same time the ones that honoured the Hippocratic Oath. Her testimony moved thousands of people that stood by her side all the way to the end.

"Amalia's main aim was to tell her story, so that she could awaken as many people and as many consciences as possible. She mainly wanted to show that there are ways to resist not only the self-regulation and authority of dishonest and heartless doctors, but also the bureaucrats of the Health System."
(Dikaia Tsavari & Georgia Kalyvinou – Amalia's mother & sister)


According to the Greek law, it is considered a major disciplinary offence for the doctors of the Greek National Health System to:

"Accept bonus and especially any compensation or property grant, for any medical service provided.”

Amalia Kalyvinou fought for things that are taken for granted in a modern European country. Unfortunately, this is not the case for Greece.
Continuing Amalia’s effort where she left off, we protest in public and we demand:

* THE STATE TO TAKE IMMEDIATE ACTION TO STOP BRIBERY AND THE INEQUALITY BROUGHT IN THE TREATMENT OF PATIENTS.

* THE NATIONAL HEALTH COMMITTEE TO BE MORE FLEXIBLE SO AS PATIENTS STOP FALLING VICTIMS TO TIME-CONSUMING BUREAUCRATIC PROCESSES.

* THE DEPARTMENT OF HEALTH TO ENSURE STRICTER CONTROL ON THE RELATION OF DRUG COMPANIES – MEDICAL SERVICE.

* FULL UTILISIZATION OF CURRENTLY ABANDONED HOSPITAL INFRASTRUCTURE. CONTINUOUS AND COMPLETE SCIENTIFIC TRAINING & DEVELOPMENT FOR DOCTORS AND NURSES.

* CREATION OF A NATION-WIDE ELECTRONIC MEDICAL RECORD SYSTEM, TO SPEED UP PROMPT DIAGNOSIS AND TREATMENTLET’S END THE HYPOCRISY OF THE ONES THAT GOVERN, WHO PREFER TO ALLOW DOCTORS TO BE BRIBED BY THEIR PATIENTS, INSTEAD OF PROVIDING THEM WITH A DECENT SALARY.

* NO MORE BRIBERY

* NO MORE BUREAUCRACY

* NO MORE LIES

WE DEMAND FREE AND EFFICACIOUS HEALTHCARE SERVICES FOR ALL.

Next time you’ll have to bribe a doctor, just don’t.
Choose instead to make a donation. Amalia’s last wish was to contribute to the -under construction- Oncological Centre for Children. (Elpida foundation, tel no 0030210-7757153, email: http://giatinamalia-blog.blogspot.com/2007/05/info@elpida.org, Bank accounts: National bank of Greece, account no 080/480898-36, Alphabank account no 152-002-002-000-515. Please remember to quote that your donation is “for Amalia”)

INTERNET MOVEMENT OF AMALIA’S FRIENDS

jedno pitanje

Dobila sam link: http://www.trekearth.com/ sajt sa predivnim fotografijama iz celog sveta. Obavezno pogledajte kad imate vremena.
E sad, pitam ja vas, ceo dan razbijam glavu i ne mogu se setim šta beše radiš kad vidiš neke slike kao što su ovih par koje slede, a sa druge strane:
1) živiš u Srbiji koja je na najcrnjoj mogućoj viznoj listi otprilike
2) radiš u firmi za platu malkice veću od prosečne, a nisi prijavljen, pa između ostalog moraš i da lažiraš dokumenta za vizu
3) planiraš svadbaricu najesen sa gomiletinom ljudi (eto red je), a takođe ni za to nemaš baš neka sredstva
4) nemaš pojma kad ni da li možeš da dobiješ godišnji odmor (da li se to tako zove i kad zvanično nigde ne radiš) + tvoj tzv partner (s kojim planiraš ono pod 3) tek ima problema da dobije taj tzv odmor
5) tvoj dom vapi za raznovrsnim inovacijama i popravkama

aj molim vas nek mi neko kaže, na vrh mi jezika ceo dan a nikako da se setim

odakle se blogiram

Evo malo i ja da se slikam, ja sam uvek bila za masovne pokrete i ne mogu sad da štrčim, jel' tako?
Kod mene kao kao relativno svežeg, ali pristojno aktivnog blogerskog primerka, nailazimo na dva blogo-sedišta ili modernim jezikom - blogiram se sa dve IP adrese. Radnim danom od 9 pa negde do 16h imam tu čast da uživam u blagodetima ADSL-a bez koga ne bih ni približno ovoliko bila prisutna u blogovskom kružoku. U ostalim terminima sam uglavnom blogoneaktivna, ali dešava se da ne mogu da izdržim pa se kaznim jednim dial upom samo da bih videla koliko sam navatala komentara - da i ja sam jedna od tih, iako slaba vajda - avaj vrh ATP mojblog liste za mene će ostati zauvek nedostižan, al ko da je bitno, nek ide život!


licino mesto No 1 - kancelarija

licino mesto No 2 - moja sobica moja slobodica (i prokleti dial up)

Digresija - čudom se čudim, danas pada kiša a ja sam sasvim lepo raspoložena. Taman sam osetila kako pripadam negde, kad više ne mogu ni u metereopate da se svrstam, eeee, kuda ide ovaj svijet?!

nešto se pitam pa filozofiram

Odavno je vreme za novi post al vrućina mi udarila u glavu ovih dana, klima pored mene, al ništa mi ne znači, valjda tako stavljena da ne mož' da duva u mom pravcu pa šta god da uradim, a kolega napravi promaju pa ulazi vrućina, jbg na južnoj smo strani... Danas opet sparno unutra, a napolju kad te opiči ladan vetrić po onom znoju, nije baš prijatno... nikad udovoljiti ljudima, što reče Iznogoud...
Nego pustila sam pre nekog vremena pilot epizodu eventualne buduće serije ‘odnosi među ljudima’ i nikako da je stvarno započnem… to bi bio jedan veliki projekat, pa ne znam baš da li sam tome dorasla, možda više moja mlađa blog-švester Maya011, jbg to joj je profesija, al nema veze ja ću da ubacim po koju crtu i srticu na takve teme, pa kud puklo da puklo!
Elem, odmah da kažem, ne treba očekivati ovde ništa ozbiljno, a boga mi teško i nešto smisleno, ja sam od onih blogera koje gricka osećaj dužnosti negde sa zadnje strane glave, pa onda kad me nema dugo da pišem, ja moram nečim da zamazujem oči, evo vidite, već pola strane napisah, a u stvari ništa nisam rekla, ako ovako nastavim bez problema mogu da se kandidujem bar za poslanika ako ništa drugo, al da ne psujemo sad, rekoše da to nije lepo!
Problem je što me je juče nešto baš podstaklo da pišem o tim odnosima, al danas me popustilo skroz, pa zato ova limunada od posta. Sve u svemu, htedoh da postavim par pitanja, mogu se shvatiti kao retorička, a ko oseća potrebu, može i da prokomentariše. Pa ovako:
1) U kojoj meri je normalno da ljudi, a žene naročito (ili možda ja više pričam sa ženama pa imam takav osećaj); dakle, koliko je ok da kad ispričate neki svoj problem, vaš sagovornik prenese odmah to na svoju problematiku i manje više vas iskulira? Mislim, znam ja da je donekle logično da svi polazimo od svojih iskustava i da su takvi saveti možda i najmerodavniji, ali da li je to jedini način???
2) Da li je normalno ili je alarmantno da nekada osećate mnogo veću bliskost sa ljudima koje znate površno nego sa onima koje znate godinama?
3) Da li se može smatrati (pravim) prijateljem neko ko je ljubomoran na vas zato što ste u nekim aspektima života, počev od rođenja, imali više sreće od njega, a istovremeno zanemaruje aspekte u kojima je on imao više sreće?
4) Koliko sam ja luda ako stalno pokušavam da izbegavam teme i pominjanje nekih ljudi za koje znam da će mog sagovornika iznervirati ili da čak ako je prisutan neko treći, pokušavam iz istog razloga da ublažim njegove reči unapred ili da skrenem temu samo da se ovaj prvi opet ne bi iznervirao i da ne bi nastala napeta situacija?
5) Koliko sam luda što i ovo sve ovde uvijam i ne kažem ništa konkretno, jer ne znam ko sve to može da pročita?
Ako nastavim sva pitanja će počinjati sa ’koliko sam ja luda’ pa bolje da prekinem.
Pozdrav izdržljivima!

intermezzo

Jedno vreme Zabranjeno pušenje bila je moja omiljena grupa... juče i danas mi je u glavi ova pesma, ne nađoh muziku da nakačim, al evo bar reči:

KANJON DRINE

Kanjon Drine je ispred nas,
Stopamo Mufa, Kiki i ja,
Snijeg se topi, cesta je prazna,
Stao nam je stari kamiondžija.

Planine gole vrletne prelomile nam put,
Gazda je vozio vidno neraspoložen,
Više tužan no ljut.
Smanjuje brzinu, pripaljuje cigaru,
U mraku mu svijetle oči,Gazda tihim glasom reče:
Neće ovo, djeco, na dobro poći.
Jer sve ide unatrag,
Živimo u plemenima k'o Apači,
A gdje ćemo, djeco ja i vi
Nama srce kuca za sve njih.
Probudi me, ovo je neki ružan san,
Što manje, dijete, znaš to si manje nesretan.

Planine gole vrletne prelomile nam put,
Gazda je vozio vidno neraspoložen,
Više tužan no ljut.
Hadžije su sebi podijelili reone,
Djecu evakuišu avionima,
A ja se osjećam nezgodno,
Kao zebra na Brionima.
A vama će, djeco, biti najljepše,
Jer vi ste navikli rano u krevet,
Uskoro ćemo svi mi,
Imati izlaz samo do devet.

Probudi me, ovo je neki ružan san.
Što manje, dijete, znaš to si manje nesretan.

Kanjon Drine je iza nas,
Ispred nas je ravna Romanija.
Snijeg se topi i
Ništa neće zaustaviti dolazak novog proljeća.

Kad sam bila mala šta sam to volela

Dakle, aj počnemo, od čega nego od početka. Rodila sam se na babinu i dedinu srebrnu svadbu (25-a godišnjica braka - ko ne zna šta je to). Došla moja baba u bolnicu da vidi mamu i mene i kaže ’Rodila se naša Srebrenka’ (fala bogu iz zezanja), a mama onako izmučena kaže, ’Pa dobro, daj joj ime kako hoćeš’... Šlog me strefio kad sam čula za to i shvatila kakav je belaj mogao da me snađe za ceo život... Bila sam mala beba, svega 2,5kg pa su me zvali Mrvica... eeeeee, davno beše...
E sad šta sam volela, pa ajmo od televizije... od emisija ovako: Tražili ste gledajte, Muzički tobogan (mnogo mi bilo krivo što moja škola nikad nije učestvovala), Nedeljni zabavnik (Vajta i Zijah Sokolović), Pitam se pitam se (valjda se tako zvalo, to je bio neki dečji kviz, a džingl je zvučao ovako: Pitam se pitam se, da li je ovo lako znati ili mene sreća prati, pitam se pitam se), Kolariću paniću, Čik pogodi,Vukov ćošak, uopšte sav taj Obrazovni i mali program (sećate se onog televizora što je lupkao jednom nogicom kad treba da počne program i pomerala se zavesa na ekranu... uh al sam ga objasnila), naravno Kviskoteka (iako su je mnogi već pomenuli... omiljena igra Pogađanje nepoznate ličnosti (Osoba A, B ili C) a i asocijacije), Brojke i slova (preteča Slagalice), itd.
Od crtaća: Sport Bili (najomiljeniji, al nikako ne mogu da se setim kako se zvao onaj Vandin patuljak, ako neko zna nek mi kaže!), Štrumpfovi, Snorkijevci, Bombončići (zapadna varijanta Bipsići), Mapet bebe, Tarzan, ali i Gustav i La linea, Baltazar, Brzi Gonzales i još gomila.
Od serija: Smogovci kao neprikosnoveni, nabavila sam pre par 15 diskova sa po 4 epizode valjda, toliko sam jedva čekala da to nađem, al na kraju sam do sad naravno odgledala samo prvi disk; Lažeš Melita, gomila dečjih serija kao što je bio neki Beli kamen i Mala kuća u preriji, ali i ’odraslih’ neizbežno Dinastija, Dalas, Povratak u Idn, Sokolov greben, Klinika Švarcvald, da ne zaboravim domaće: Bolji život, Sivi dom, Zaboravljeni, Vruć vetar, Šećerna vodica i tako, udavih sa televizijom.
Od slatkiša volela sam naravno Životinjsko carstvo i uredno popunila album pa sam dobila i neku nagradu, onda keks Pola koga se izgleda niko ne seća, pola kutije je bilo punjeno čokoladom, pola vanilom i u kutiji se dobijao balon ili salveta ili nešto treće, Kviki gric, Riki kiki, žvake Softi, Čunga lunga i bazoka, Zlatni mini (čokoladice slične najlepšim željama), čips (onaj jedan jedini otprilike koji je postojao, čačanski čini mi se, što mi je sad skroz bezveze)...
Zanimljivo je da nisam volela da jedem pizzu i vučem neko loše iskustvo sa njom iz Makarske (’86), ali sad je naravno tamanim. Volela sam da jedem kačamak sa mlekom i šećerom, pa čak i poparu. Pasulj dugo nisam htela da jedem ako u isti ne natrpam gomilu kupus salate (???), a u obdaništu su se iščuđavali zašto hleb uvek jedem na kraju, al eto tako je i dan danas...
Volela sam mnogo da idem na Adu, svaki dan ako treba. Tamo sam naučila da plivam (već sa 3’4 godine, da se malo pohvalim), prvi uspeh je bio kad sam sama doplivala do ’burića’ (plovci). Već sam pominjala u prethodnom postu da se u to vreme tamo skupljala cela familija, a deda je bio i ostao još dugo glavni. Voleo je da priča kako je to njegovo imanje, pa je tako jedan moj brat kad je baš bio mali rekao da voli da ide i kod svog dede na plac, al tamo ne može da stane toliko ljudi :) Ima jedna anegdota kad me je deda prvi put sam vodio na Adu pa uzeo da mi namaže puter na hleb i sva sreća prvo sam probao, ne znam otkud, valjda mu bilo čudno – naime malo je promašio pa je umesto putera namazao Pavlovićevu mast :)
Od mora mi je otprilike najlepše bilo u Supetru na Braču, gde sam bila ’85, ’87 i ’89-e. Putovali smo vozom do Splita pa onda trajektom, to je bio glavni doživljaj. Tamo mi je naravno bilo najinteresantnije da se kupam u bazenu (a naročito da skačem sa malih skakaonica, naravno na noge), pored čitavog onog mora, a bazen je bio hotelski pa smo se mama i ja provlačile kao gosti, mada su nas jednom i ukebali. Tu sam prvi put bila u bioskopu na otvorenom i gledala Karate kid :) Bila je neka Plivina plaža (valjda je Pliva tu imala odmaralište pa zato) gde je voda bila plitka, a dole je bio pesak, e tu sam obožavala da trčim kroz vodu, to mi je mnogo bilo smešno. Poslednje godine su sa nama išle i komšije Mita i Bojan. U povratku sam ja insistirala da se u pauzi između trajekta i voza u Splitu popnemo na Marjan. Već tada me je uhvatio fazon i mršavljenja i planinarenja. Oni su poludeli, jer osim što je bilo poprilično toplo, nije ni bilo ničeg interesantnog... mislim da su na kraju pobedili i ja sam se durila skoro do Beograda.
Volela sam da idem u cirkuse, kad god je neki gostovao. Najveća asocijacija na to su mi one velike okrugle šarene lizalice :)
Sad sam stvarno preterala, ima još puno toga što bih sad napisala, otvorila mi se dizna što se kaže, al ajde ostaviću za neki drugi put možda...
p.s. Mnogo prija pisati na ovu temu, probajte!

priča o mom dedi

Često mislim na mog dedu, a ovaj Anagama sa serijom postova o svom dedi me stalno opominje kako bi trebalo da sednem malo da pišem o njemu.
Moj deda bio je može se reći bio Makedonac. Rođen je u Tetovu, ali je došao u Beograd ’48-e i posle se stalno ’dokazivao’ sa svojim pajtašima sa Ade kako je veći Srbin od njih, naročito sa jednim koji se te godine tek rodio :)
Deda je sa 4 godine ostao siroče. Njega i 2 godine starijeg brata uzeli su očevi roditelji, a stariju sestru majčini koji su živeli u nekom drugom mestu. Ti baba i deda kod kojih je moj deda bio imali su pekaru, međutim njima nisu davali da jedu skoro ništa, pa su morali povremeno da im kradu po malo hleba. Deda je to gladovanje i nepravdu uvek imao negde u malom mozgu što se kaže, nije mogao nikada da zaboravi.
Kad sam bila mala pričao mi je razne dogodovštine sa psom Džudikom koga je on navodno imao u detinjstvu (mada sumnjam)... mnogo sam volela da se uvučem u njegov jorganski čaršav (jorgan je bio onaj stari, teški i lepo je hladio) i da slušam te priče dok ne zaspim. A jedna od zanimljivijih mi je bila i ona kad je deda progutao pištaljku :)
Deda i baba bili su tašneri, preciznije radili su na odeljenju sitne galanterije, to jest pravili pre svega novčanike. I dugo nakon njihovog penzionisanja, kuća nam je bila puna tih novčanika. Babi nikad nije bilo jasno zašto nosim neke šarene, platnene, kad imam lepe kožne, al meni to nekako mnogo bilo ’za žene’ :) Deda je bio šef tog odeljenja, koje su činile uglavnom žene – iz zezanja ih je zvao ’moje topline’.
Bio je veseljak, kad god se nešto slavilo on je bio prvi na startu da zapeva, a omiljeno mu je bilo ’O sole mio’! Poslednjih godina se naravno svelo na to da samo drekne taj početak, smaralo ga je da peva celu pesmu, mada sam ga jednom kad sam bila mala snimala na kasetu i provereno je znao celu.
Mnogo je voleo gužvu i raznorazna masovna dešavanja. Čim vidi da se negde ljudi skupljaju odmah mora da ide da vidi šta se desilo. Tako je morao da ošacuje i ’gužvu’ istorijskog 9-og marta 1991, iako nije baš bio istomišljenik... pobegao je čim se nagutao malo suzavca :)
Baš zbog te gužve i galame nikad nije voleo pecanje, često su ga ljudi nagovarali da ide, naročito kad je otišao u penziju, ali je njemu to bilo dosadno i smetala mu je tišina :)
Prava mesto za njega zato bila je Ada Ciganlija. Od malena su me vodili tamo, tamo sam naučila da plivam. Kad sam bila mala skupljalo se vikendom pola naše familije, kasnije su svi posustali, ali je deda ostao najverniji. Kao penzioner godinama je visio tamo svakog dana od maja do oktobra, a kad treba da odsustvuje bilo je kao da mora da pravda izostanak kod svojih pajtaša, kako ih je zvao. Naravno on je bio jedan od onih šahista koji su okupirali ona 2-3 stola tamo na staroj strani, kod ljuljaški. Jedan od tih stolova je skroz na suncu, ali nikad im nije smetalo da se peku po ceo dan. Doduše deda se bar kupao (do pre neku godinu je redovno i preplivavao jezero), al ima likova koji se nisu mrdali iz te saune. Zato su svi cele godine imali dobru boju :) Glavno mu je bilo da ujutru čim dođe (nikako posle 9-10) prvo obiđe ceo krug oko jezera pa tek onda seda za šahovski sto.
U zgradi je bio glavni ’spoljni momak’ – šta god da nekom treba (lekovi, računi) on to završi i usput (zimi naročito) malo prošeta po gradu.
Bio je štedljiv, kao i svi penzioneri, pa i sad kad zaboravimo svetlo u kupatilu, odmah se setimo dede :)

Deda je umro prvog maja prošle godine, u subotu mu dajemo pomen.

Puno te volim, deda!

malčice modifikovan stari post (priznajem)

Jbg izgleda da su meni stvarno suđeni neki poslovi na kojima se bleji (da znam da sam to već negde pomenula) ili to možda ide uz ličnost :) ko će ga znati. Sve u svemu to silno blejanje, nije me odvelo ni u šta drugo nego u ovaj beskrajni virtuelni svet, toliko da mi je verovatno dioptrija još skočila, a ne vrti mi se u glavi zato što sam trudna možda, ne nisam još, iduće godine ću to...(daj ove da se bar udam)... ne nego pretera' brate... uranjam u stolicu (da i dupe mi se širi od silnog sedenja) a glava mi je negde unutar monitora, samo štrče ruke koje klikću gde treba... ima bre ovde stvarno svega, al ja toliko zalutam sledeći milijardu i jedan link i sve me hvata panika kako slučajno necu pročitati nešto stvarno dobro... kladim se da imam vise stavki u fejvoritsima nego bilo ko koga poznajem (sreća pa sam malo smanjila upotrebu istih) - greota je naleteti na nešto dobro i onda ga izgubiti zauvek samo zato što tad nisi imao vremena.... booooože svašta, meni se to ne dešava, ja to lepo sačuvam i samo pičim link po link i odoooooo tamo negde daleko u p.m. I posle pogledam na sat i kažem u sebi bože pa šta sam ja danas ceo dan radila .... mislim, da da, korisno je to.... jeste, nije da nije.... samo ne znam šta će da bude kad odjednom grune puno posla, onda ću da padnem u nemilost svoje psihe (al ga iskomplikova')… da bre najgore je kad se ovako razvlačiš na poslu i opustiš se skroz i zaboraviš da ti tu u stvari dolaziš da bi radio.... i onda ti odjednom neko traži da nešto uradiš - otkucaš, pošalješ, javiš se na telefon i ti ga mrziš iz dna duše jer te maltretira, muči i zlostavlja (da citiram malo i Gošu)... da kao usudio se taj neko meni da traži da nešto uradim, pa šta bre on hoće.... ma užas ... nikako neku zlatnu sredinu (meni omiljenu) da ubodem.... i kažu ljudi, boli te uvo, ništa ne radiš a dobijaš platu, ma nije bre ljudi, stvarno je ubistveno posle nedelju-dve, dođe ti da se zapitaš, koja je moja svrha uopšte, čemu sve ovo - a to pitanje (ovo poslednje) ako se udubiš u to da pronađes odgovor, ma nikad ne sluti na dobro, vodi u neku tešku maniju ili tako već nešto, neku granu sa neuropsihijatrije sasvim sigurno....
... a u najavi gužva bar jedno mesec dana sledećih... pa kako ja da blogujem ako to stvarno bude??? To je bre cenzura!

Ničim izazvana pilot epizoda eventualnog budućeg serijala: ODNOSI MEĐU LJUDIMA

Ne znam za vas, al ja uopšte ne volim kad od mene neko nešto očekuje (pa čak ni kad sama od sebe nešto očekujem) - kad se podrazumeva da ću ja uraditi to i to, da ću biti tu, da ću pomoći, da neću reći ne (što mi jes' malo teže i ide)... a ne volim ni kad ja nešto od nekoga očekujem i onda se nerviram ili razočaram kad taj neki neko to ne uradi... kratko rečeno, očekivanje (u tom smislu) je jedna glupos'

jaaaako pametan post! vidi se da sam preležala vikend sa temperaturom 39,5 pa mi malo prokuvalo... ej bre, pa i Cecu sam premašila, ona stigla samo do TRIDESET DEVET SA DVAAA! Hm, ovoga se uopšte nisam setila, kažem ja da treba gledati na bright stranu života našega!

postpraznični post

Dugujem post pa aj da probamo...
Praznik bi i prošao i sad opet na džobna mesta... Iskreno ne vidim ni jedan razlog što sam danas došla na posao, al dobro sad da ne cepidlačimo... Za one koji se sećaju mog posta o dozvoljenom minusu samo da dodam da sam konačno u četvrtak obavila the razgovor, ali ništa spektakularno nisam postigla, al aj da kažemo da sam se pomerila sa mrtve tačke; ne piše mi se o tome tako da ćemo se vratiti na praznik... Obećala sam čestitanje a onda me nije bilo, pa tako još jedared (nije na odmet) HRISTOS VOSKRESE I SVE NAJLEPŠE VAM ŽELIM! Ja sam imala u petak totalni shut-down day, a ovih ostalih dana sam samo na kratko preletala najnovija dešavanja u blogosferi, nisam aktivno učestvovala. I da znate da mi je prijalo, ako ništa da malo odmorim oči. E kad pomenusmo oči, red je da vidite i moje nove cvike:

Evo jedna praznična anegdota – u zgradi do moje živi jedan Besprizorni, mislim tako ga je moja baba prozvala kad smo se doselili jer je vozio bicikl po ulazu, lupao i bio nevaspitan i bezobrazanon :) on je stariji od mene jedno 5-6 godina i sad je oženjen i ima dve ćerkice. E taj Besprizorni ima mlađeg brata koga nisam videla sigurno jedno 10 godina i pretpostavila da je zbrisao negde preko (uskoro ćete saznati da se ta pretpostavka pokazala tačnom), a greota baš je bio sladak :) Besprizorni mnogo voli da telefonira sa terase ili prozora, a isti je udaljen od mog prozora svega nekih 5 do 7 metara vazdušnom linijom... i tako čujem ja razgovor u nedelju, kaže on:

- Hristos voskrese, snajka!
- Nije thank you, snajka, Vaistinu voskrese!
- Va – is – ti – nu vos – kre – se!

i tako sam ja saznala da se brat Marko i oženio u emigraciji :)

Inače, za ne poverovati, baba mi je opet putovala, ovaj put na 3 dana do Kosmaja, al nema veze, taman malo da se baškarimo Petar i ja i da pravimo đakonije kao što je bila ova posna salata (na slici) za Veliki petak :)

moja azbuka

Prozvali me Jacquot i Anagram, pa da odradim… samo da napomenem, abeceda mi je uvek teže išla, doduše samo onaj deo od C do E, al da se ne bih obrukala ja ću ipak dobro staru azbuku i to pisanu latinicom :)

A – avion, aerodrom, Atina, može i autobus jer nikad nisam išla avionom u Atinu
B – Brazil i naravno baba
V – vrbica – bila juče; Van Gogh
G – Grčka – profesionalna deformacija
D – dan, dnevna životinja (kaže Petar da sam ja to jer mi se rano spava, a on je noćna)
Đ – đinđuve, đevrek
E – ekran, eurokrem, eukaliptus
Ž – žvazbuka
Z – zezanje :)
I – inat (nacionalni brend), igra
J – Jelena najviše osoba ženskog pola poznajem pod ovim imenom; južna Amerika – kontinent koji me posle Evrope najviše zanima
K – knjige, keks
L – lale – moje omiljeno cveće, leto, leptir
Lj – ljubav, ljuljaške, moj deda Ljuba
M – mimoze, mama Mira, Meksiko, more
N – nove naočare – novi pogled na svet
Nj – njofra sladoled
O – ogledalo, opušteno, Odina - mnogo slatka devojka iz Meksika koju sam upoznala u Grčkoj, tata joj je Grk a mama Meksikanka
P – Petar, plazma, proleće
R – Rio – veeeeeeelika želja
S – Sport Bili, Snorkijevci (crtaći iz mog vremena), Smogovci (najbolja dečja serija isto iz onog vremena)
T – Tanja (ja), talasi
Ć – ćurka, ćućoriti, ćutanje
U – uuuuu
F – fijaker (romantika), fontana
H – hleb – namirnica koju nažalost najviše konzumiram
C – cunami, cipiripi, crtaći
Č – čokolada, Čile
Dž – džabe, džezva, džangrizav
Š – Španija, šuster, šinter

ovde prozivam moju sestru i tvrdoglavog Petronija... ako ikada budu raspolozeni

Kako vi zamišljate kliničku smrt?

Juče-prekjuče u autobusu slušam razgovor neka tri momka (uvek mi je reč ’momak’ mnogo smešno zvučala, ali nisu baš ni dečaci, a mlađi su od mene, pa nemam pojma kako da kažem drugačije)... Inače, kad se vozim sama busom, i kada ne čitam knjigu u istom, moja glavna preokupacija je da slušam tuđe razgovore... znam znam sad kreće gomila paradjzOva da leti u mom pravcu i da svi viču UUUUU(A), ali kad malo bolje razmislite, šta ima loše u tome, čujete razne poglede na svet, prekratite vreme, saznate može biti i po nešto ili bar razvijate vijuge sklapajući pozadinu iza priče i aktera, odnosno učesnika u razgovoru. (digresija preti da preraste u post) Kao što recimo nisam imala pojma da postoje elegantne trenerke, dok nisam u busu čula kako ćerka i majka razgovaraju o nekim cipelama i ćerka kaže kako bi one baš išle uz neku elegantnu trenerku!!! Ako neko zna šta je to nek mi kaže, a slobodno i nacrta.
Elem, da se vratimo na momke... priča jedan od njih kako ima nekog druga iz kraja koga svi zovu Pokojni! Kaže zamisli kako smešno zvuči kad kažeš ’E dolazi mi sutra Pokojni na kafu’ ili tako nešto. Ovi se naravno zgranu na nadimak i onda ovaj prvi objasni da su tog lika tako počeli da zovu jer je doživeo kliničku smrt! Interesantno...
I onda ja krenem da razmišljam o tom fenomenu... mislim ne o momcima (prevelika piletina, a i nije neki fenomen), nego o kliničkoj smrti... Da nije filmova, ja stvarno ne znam da li bih imala ikakavu ideju. Ovako imam dve varijante. Jedna je ono brzinom svetlosti smenjivanje slika iz života (kod mene su to samo pozitivne scene i ličnosti), a druga je neka idilična slika – livada, proleće, sve šareno, miriše, maltene se i muzika čuje... i onda odjednom onaj zvuk cepanja kao prekid filma i vraćaš se na ovaj svet... ili možda odlaziš ipak na onaj... Kako i da li uopšte ljudi mogu da se sete kako to izgleda kad se probude, kako uopšte lekari i naučnici provaljuju šta se tu dešava???
U svakom slučaju, zanimljiva tema za razmišljanje, šta vi kažete?

they said about sex

Having sex is like playing bridge.If you don't have a good partner, you'd better have a good hand."Woody Allen
"Women might be able to fake orgasms. But men can fake a wholerelationship."Sharon Stone
"Clinton lied. A man might forget where he parks or where he lives, buthenever forgets oral sex, no matter how bad it is."Barbara Bush
"Women need a reason to have sex.Men just need a place."Billy Crystal
"According to a new survey, women say they feel more comfortableundressingin front of men than they do undressing in front of other women. Theysaythat women are too judgmental, where, of course, men are just grateful."Robert De Niro
"There's a new medical crisis. Doctors are reporting that many men arehaving allergic reactions to latex condoms. They say they cause severeswelling.So what's the problem?"Dustin Hoffman
" You don't appreciate a lot of stuff in school until you get older.Littlethings like being spanked every day by a middle-aged woman. Stuff youpaygood money for in later life."Emo Phillips
"Bisexuality immediately doubles your chances for a date on Saturdaynight.Rodney Dangerfield

pesmica

Danas je prvi dan proleća,
A mene u’vatio neki bluz
U glavi buka mi sve veća
Što bih sad išla na neki kruz

Kako bi lepo sada bilo
Da brčkam noge na nekoj plaži
Ubi me ovo zimsko sivilo
Mojoj duši godišnji sve draži

Mi smo ti ljudi čudna sorta
Pisala bi’ nešto, a ne znam šta bi’
Stalno mi se jede čokoladna torta
Blogeri bi o sexu, a ja bi o babi

Kolega Cvetjka od preko mosta
Sipala jutros u musli sok
Dade mi savet na kraju svog posta
Sipala bi jogurt al mu istek’o rok

Ko god ima problema u glavi
Glupostima rešiće probleme sve
Nek posluša njen savet pravi
I neka napiše rečenicu-dve

Tako i ja do stihova stigla
Kuckam i kezim se svako malo
Sa stolice dupe nisam digla
Al lečim um, pusti sad salo

Slova mi se nešto mute po ekranu
Iako je podne, hvata me san
Ja danas ništa nemam u planu
A vama želim prijatan dan!

kradem malo iz novina

Без секса с девицама

Американци имају чудне законе у многим областима. Ово су неки посебно занимљиви, а у вези су са сексом, не само људи, већ и – животиња
– Закон у Аљасци забрањује лосовима парење на градским улицама.
– У Калифорнији је забрањен секс између паса и мачака без дозволе.
– Ако полицајац из Ајдахоа сумња да у аутомобилу коме жели да приђе можда седи пар који у том тренутку води љубав, мора да затруби три пута и да сачека два минута пре него што покуца на врата.
– У Ајови муж не сме да попије више од три гутљаја пива док је са супругом у кревету.
– Законом је забрањено водити љубав у Минесоти ако је муж у свом оброку имао сардину, црни, или бели лук. Прецизније, закон забрањује присуство ових мириса, па је набројане намирнице дозвољено јести под условом да се елиминише њихов мирис.
– У Њу Мексику законом је забрањен полни однос у аутомобилу у коме нису навучене тамне завесе.
– Држава Орегон постарала се за речник мушкарца: у љубавном заносу закон му забрањује да псује.
– Возач камиона, ако поштује закон државе Пенсилваније, не би смео да има секс у кабини свог возила.
– Закон Тексаса прилично је оштар према свињама. Забрањује им да се паре на власништву које припада градском аеродрому.
– А Јута законом забрањује секс женама у колима хитне помоћи. У казну прописану за овај прекршај спада и објављивање имена жене ухваћене у прекршају у локалном листу. Мушкарац који је био са њом неће бити кажњен.
– У држави Вашингтон постоји врло занимљив закон. Забрањен је секс с девицама у свим околностима, чак и онда када је прва брачна ноћ у питању.
– У Вашингтону DC сви положаји у сексу, осим мисионарског, илегални су.
– А у Висконсину законом је прописано да ниједан мушкарац не сме да пуца из пушке док му партнерка доживљава оргазам.

Па после неки завиде Американцима и говоре како је то слободна земља. А оволико ограничења када је секс у питању.

koga zanima, naleteh i na saj sa ovom tematikom www.damblaws.com

zadala Maya(011) pa da odgovorim

A- Jao bre kako beše ona Bajagina pesma, ono sa dijamantom?

B- Misliš Plavi safir?

A- E to to, ceo dan lupam glavu i ne mogu da se setim...
A- A znaš, šta sad hoću? Hoću da osetim tvoj dah na mojim usnama, hoću da osetim miris proleća u tvojoj kosi...
A- (šapatom) daješ mi krila, znaš...

B- E, Red bull daje krila, pomešao si! Nego ajde idi kupi kondome i dolazi! Čekam te!

pesmica za sladoledžiju

Udarih joj čežnju
Baš po levom gležnju,
Šta misli ta mala
Da sam ja budala?
Nisam joj se javlj’o
Sledećih 5 dana
Čak sam bež’o dalje
I od njenog stana
A šestoga dana
U 4 noću
Prijavi mi mala
Da ima trudnoću
Stigoh do nje ko furija
Usput me pojuri i murija
Sačeka me prevara gadna
U sekundi obli mene voda ’ladna
Scena koju videh
Pomrači mi um
Usred njene kuće
I moj verni kum
’Nije to što misliš brate,
Ako ne veruješ
Odbi mi od plate’
A ja ga u inat
Bacih na laminat!

moje reakcije na igru

odgovor za Anagamu

Ispred naše stare kuće bilo je jedno veliko, debelo drvo. Drvo debelo, al još deblja ’ladovina koju je ono bacalo po jednom delu dvorišta. Kad upekne sunce, sedeli bismo tu i ispijali kafe, čitali novine i ogovarali komšiluk, kako već dolikuje. A svi iz ulice su voleli da svraćaju kod nas, da se malo osveže ili su bar dobacivali onako preko kapije, ’jao komšije, što vi uživate....’
Kroz njegove krošnje, u proleće kad sve olista i procveta, jedva da se naziralo nebo.
A kad smo bili deca, pa kad pljusne, onako na oblak, što je moj deda voleo da kaže, samo bismo otrčali pod drvo i jedva da je po neka kap uspevala da nas pokvasi... Sanjali smo da napravimo kućicu na njemu, baš kao u filmovima, ali ono je već bilo mnooogo visoko i nije bilo donjih grana na koje smo mogli da se popnemo (i deda je malo tu umešao prste pa ih je sekao, plašio se da se ne polomimo jednog dana)...
Pre neki dan sam prošla tom ulicom... mislila sam da sam pogrešila, ali okolo je bilo par preživelih kuća iz onog vremena... to je naša ulica... ali... isekli su naše drvo...


odgovor za Anagram

Samo jedan pogled bio je dovoljan da mi se vrati sve, da osetim miris prošlosti... i setim se svega... ovo je moj grad, pomislih i odjednom poče oluja da bubnji u mojoj glavi...
jednom davno pobegla sam odavde... daleko... u neki drugi svet, potpuno drugačiji od ovog... mislila sam da mogu da zaboravim, ali ne, shvatih... od sebe pobeći ne mogu...
negde tamo, padala je noć,... a ja sam znala, da sam kod kuće...

nova igra

Svidela mi se jedna nova igra koja kruži po grčkim blogovima. Neko kaže 5 reči i prozove 5 ljudi koji treba da napišu post u kome će se tih 5 reči pojaviti. Svako zadaje novih 5 reči. Na mom paralelnom blogu sam već uspešno započela i kod nas ovu igru, ali se nadam da će se i ovdašnji malobrojni čitaoci odazvati, jer ovo je moj najdraži blog prvenac i neću da ga zapustim, ni njega ni gore pomenute čitaoce.
Elem, prvo prozivam cvetjku jer je prozvana i tamo pa će joj biti lako da uradi samo copy/paste kad bude odgovarala, zatim tu je drugar gazda kuće ne jezeru, što će reći petronije, sledeća je naravno moja the best švester jexi, pa za njom koleginica joj the one and only ivana i the last but not the least blogdrugarka iz obližnje palanke, miss butterfly

Reči su: vreme, osmeh, vetar, greška, san... a ko se odazove slobodno može da prozove mene.

Pozdrav svima i da nam potraje ovo današnje sunce!!!

p.s. eto i dodatne inspiracije za one koji ne znaju šta bi pisali :)

Praznični bilans

Eto prođe još jedan osmi mart. Ja dobila od dvojice kolega, koliko ih imam ovde, po jednu crvenu ružu i jednu veeeliku milku i to mlečnu, baš kakvu volim, sećate se. Iskreno, da kažem, ja nemam baš neki odnos prema cveću... mislim lepo je, nije da nije, ali to je sve. Nemam naviku da ih zalivam u kući, sva sreća još uvek ima ko to da radi... a naročito mi nije neki gušt da ih dobijam, meni to i nije neki poklon, bez zezanja. I tako baš juče razmišljam kako će sad da mi sigurno uvale ovi neko cveće i kako ću morati to posle ceo dan da šetam po gradu, jer ne idem pravo kući, smor živi. Međutim, lepo se ja opsetim (što bi rekla moja baba) i uvalim jednu ružu u vaznu, jednu u čašu i rešim da ih ostavim tu da nam krase radni prostor, pa kol’ko žive nek žive :) A čokoladu ću da čuvam u šteku, ima da potraje... ne jedem ja puno toga ovde, al volim da imam kad prigusti... a sam pogled na veliku milku, čim otvorim štek, pruža toliko utehe, da ne možete da zamislite. Posle sam dobila od božezdravljabudućeg devera i veliko pakovanje bajadera, konačno je i on ukapirao da ne treba da mi kupuje cveće... do sad je mislio da je Petar nepristojan što neće da mi kupi :) Nas dvoje našli izgovor i odmah zbrisali u kafanu, i to na diners! (koji se vodi na devera, hehe). Mi mnoooogo volimo da idemo u kafanu i da žderemo, koristimo dok može, posle nema :( a i nismo dugo bili, zbog mnogopominjanogiprokletogzavršnog...
Moja mama bila sa firmom u ’Dva Jelena’ u Skadarliji, od 2 do nekih 7, pravo slavlje, ko iz ’onih’ dana. Kaže bila neka svadba tu, 12 svatova, a njih osmomartovaca 20, hehe. Inače prethodnog dana su kako i dolikuje vodili žučne raprave u sindikatu, da li da dobiju dve ili tri ’iljadarke :) i izvukoše ženske 3 boga mi!
A zamislite moja sestra, nezahvalna, odbila da ide sa koleginicama na izlet i ručak u Vrnjačku banju (radi u opštini u Nišu), radije izabrala žena da ima slobodan dan, stvarno nečuveno :)
E, a danas je deveti, isto jedan istorijski datum. Ja bila sedmi razred tad, bila je subota i obično smo subotom nas par drugarica išle u mek (kao što biva u tom uzrastu) i u bioskop, al tog dana nikog nisu pustili, samo mene i jednu drugaricu... išle smo na Slaviju da ne bismo baš upale u gužvu, tako da nismo ništa ni videle. Grad je bio prazan, to se sećam, osim trga naravno. A moj deda otiš’o čovek da vidi šta se dešava, pa pobegao kad se nagutao suzavca... naravno da nije podržavao demonstracije, samo nije voleo da propušta masovne događaje, gde god je gužva, eto njega iz prikrajka... uvek je pričao da bi za njega bilo ubistveno da ide da peca, nije voleo tišinu...

Hoću dozvoljeni minus

(danas ću malo da smaram)

Sunčan dan a ja sinoć rešila da pišem neki ozbiljni post, pa stvaaaarno nije u redu. Moj drugar Marfi je uvek prisutan tu negde.... Pre neki dan me je nesvrstani podsetio da je sasvim ok ponekad napisati i neki bedak post, a anagama se juče zabrinuo za mene što nisam prijavljena... eto inspiracije za udav na tako neke teme :)
E ovaj prvi pasus sam napisala pre sat-dva i onda sam stala, jbg postala sam totalni metereopata, ne ide mi nikako da razmišljam ozbiljno kad je napolju sunce :) u stvari, mislim da je problem što meni nikad ne ide to ozbiljno razmišljanje... dobro, razmišljanje i ajde, ali delanje na osnovu donešenih zaključaka jok... špansko selo za mene (nije ni Villa arriba ni Villa bajo)... ja sam totalno u nekom letargija/apatija raspoloženju izgleda celoga moga nek ide života... sad tek vidim koliko me oslikava ta moja uzrečica... deluje simpatično, ali posle leđa i te kako bole (asocijacija na kosmodisk)...
Ajde da počnemo od toga što nisam prijavljena... evo juče bilo već šest meseci kako sam tu... kaže anagama, nemoj da ih pustiš da ti to rade i ja se u principu potpuno slažem. E sad, nije tako prosto, jer ta nemila činjenica moje neprijavljenosti nije u stvari izazvana direktnom zlobom i ’boli nas uvo’ stavom mojih nadređenih, ali naravno ima malo i toga... naime ja vam radim u jednoj srpsko-grčkoj (najgora kombinacija) fantomskoj firmi – ona još nije registrovana jer to ne odgovara tim gore pomenutim nadređenima, čekaju se čuvene prve pare od tamo nekih projekata (ne mogu sad da ulazim u detalje)... a te pare nikako da se pojave...a pošto firma nije registrovana, nemam ni ja gde da budem prijavljena... a dvojica kolega koji su tu sa mnom u ’firmi’ su 1) penzioner i 2) prijavljen u drugoj firmi... nadređeni se bave nekim drugim poslovima, ovo je samo jedan od njihovih delatnosti...
I tako vreme prolazi, postoje velike šanse da ovo ispadne super priča, a opet postoje i šanse da sve propadne... mene uhavtio zimski san i nisam se mnogo udubljivala u ozbiljnost svog ne-statusa... platu dobijam redovno i to mi ispade jedino bitno... a penzija... ko još o tome razmišlja, sećate se inserta iz nekog domaćeg filma, ne mogu sad da se setim koji je tačno, kad Bata Živojinović pita poštara (Nikola Pejaković) kad će penzija a ovaj mu kaže: Penzija? Pa penzije su ukinute! E takvu ja svest imam o tome. E bre ljudi, ja ove godine (sva sreća tek tamo na kraju) punim 3 banke i već prelazim drugi limit onih poželjnih koje primaju na nova radna mesta (prvi je 25)... a totalno sam neozbiljna, meni je bre najvažniji motiv da me prijave da bih mogla bez većih problema da dobijam šengen vize!!! Dobro, postepeno se u te motive ugurala i želja za dozvoljenim minusom :) valjda kako sve više ljudi iz mog okruženja i moje generacije koristi sve blagodeti istog, tako i meni postaje sve primamljiviji. I ne moraš nikad ni da ga iskoristiš, važno je da imaš tu mogućnost. To ti je bre kao kad si u down-u i sve se nešto uzdržavaš da plačeš i kukaš i onda jednostavno proglase da imaš taj dozvoljeni minus i ti otvoreno provedeš recimo jedan ceo dan ili nedelju (zavisi od visine minusa) u bedaku, i ne moraš da imaš obzira prema drugima i nema ko da se buni, to je tvoje pravo...
Pa onda tu su druge božije blagodeti zvane krediti... ko će meni slepici išta da da? Koga briga što sam ja rešila da se ove godine registrujem s mojim milim Perom i što mi uveliko otkucava onaj biološki budilnik, ma koji budilnik, alarm bre. I naravno da ne treba nikog da bude briga kad ja sedim i blejim i čekam bolje dane. I čekam povoljan trenutak da popričam o tome da me prijave možda u drugoj firmi srpskog bosa, dok ova fantomska ne postane prava... a koji je povoljan trenutak i koje su prave reči da ih ubedim u ono što hoću i koji je pravi način da im se zamažu oči pred tim da sam ja jedna ženska od tri banke pred udajom (bože zdravlja) – što drugim rečima znači jedan potpuno nepoželjan profil...
A onda dođem, kući, a sve (ne)svesno ugovaram što više kafenisanja i sličnog da bih što kasnije tamo stigla... tamo me čeka moja baba, koju ja mnogo volim i o kojoj sam već pisala malo... ali sa kojom ja sve teže mogu normalno da razgovaram, koja nije više ni približno ona stara... pored koje ja sve češće doživljavam prave nervne slomove... na koju se izderem jer me ne razume, koliko god pokušavala da joj nešto objasnim... a posle mi toliko bude krivo što sam joj svašta rekla i što sam vikala i plakala, iako vrlo dobro znam da je sve bilo uzalud.... i tako sve iz početka...vikendom je najgore jer onda provodimo malo više vremena zajedno... a ja opet bežim od kuće, a žao mi je što nisam sa njom... i osim toga treba nešto u toj kući i raditi i biti ozbiljna odrasla osoba... ali zašto kad je lakše na poslu ceo dan blejati na blogu, dobiti pare za to, svakog dana otići na kafu sa nekom drugom drugaricom, na piće ili večeru sa dečkom... i jednostavno ne misliti... vicious circle...
Uf, sumnjam da je neko izdržao da čita do kraja, stvarno sam smorila i samu sebe, ali ovo je moj blog i na njega mogu da trpam šta hoću, a koga mrzi da čita, to je njegovo pravo... ovo je bio moj dozvoljeni minus, a sad nek ide život!

epizode iz pionirskog doba

Nešto u poslednje vreme svi nešto pišu o Titu i dobu koje su njegova pojava i duh obeležili. Pa reko’, kud svi tu i mali Mujo ;) da ispričam i ja koju epizodu...
Prvo sam mislila da je to bilo baš onog dana kada smo dobili pionirske marame i kape, ali pošto se kroz maglu sećam odeće koju sam na sebi imala (osim kape i marame), onda ipak mislim da je bilo neko toplije doba od 29-og novembra. Tako da mora da je bio neki zbor u pitanju.
Moj deda je radio blizu moje škole pa sam posle otišla kod njega na posao da ga sačekam pa da idemo zajedno kući. Deda se hvalio pred kolegama kako mu unuka ima lepu kapu i maramu :) I tako u jednom trenutku se meni, da izvinete, pripiškilo i odem ja u dvorište da obavim prethodno navedenu radnju.... sa sve pomenutom kapom i maramom... i kad sam to obavila, sagnem se da navucem čarape i u tom trenutku...bup...padne mi kapa.... moja jedina....pionirska.... pravo u tu novonastalu baricu...
Kuku, di ćeš goreg belaja....
Opere meni mama tu kapu....međutim...pošto je bila napravljena od delikatnog materijala... ona se od tog pranja.... skupi :(
Posle toga sam morala uvek da je kačim nekim šnalama da bi mogla da stoji na mojoj, oduvek velikoj, glavi :( .... sramota
A kad smo kod tih zborova, ne znam kako je bilo po drugim školama i ko se seća, a ko ne zna šta je to uopšte...pa ću malo da obrazložim – ti zborovi su se održavali par puta godišnje, obavezno za dan škole i dan republike,a ostalih povoda se ne sećam sad baš. Na zborovima su se između ostalog dodeljivale pohvalnice za dobar uspeh, nagrade za razne majske pesničke i likovne štafete, takmičenja i sl. Ali ono što me najviše podseća na njih je to da je predsednik svakog odeljenja (mene je nažalost ta dužnost dva puta snašla – u drugom i u trećem razredu) podnosi izveštaj koji je zvučao otprilike ovako: a da, dok to izgovaraš moraš neizostavno da držiš desnu pesnicu na desnoj slepoočnici... i dakle: ZA DOMOVINU S TITOM, NAPRED! Pionirska odeljenska zajednica (npr) drugo dva, broji 30 učenika, zboru prisutni svi.... ili zboru prisutno 27, troje odsutni zbog bolesti... Tako vam je to izgledalo...
E sad umesto epizode, ispašće na kraju čitava serija... sad se setih nečeg drugog – letovanja sa školom! Imala sam tu priliku više puta, ali je u starijim razredima uticaj titoizma već jenjavao, tako da u ovu tematiku spadaju doživljaji sa Tare (prvi razred) i iz Struge (Ohridsko jezero – drugi razred). To su bila baš letovanja, znači ne rekreativne nastave (na kojima nažalost nikada nisam bila, a zbog radi nekih kretena od roditelja drugara iz mog odeljenja). Znači nađe se neki nastavnik dobrovoljac koji nakupi zainteresovanu dečurliju od 7 do 14, znači iz svih razreda i vodi ih negde 10-15 dana. E na tom tamo mestu, budu obično i drugari istog uzrasta, svih naroda i narodnosti. Ujutru kad ustanemo, a budila nas je neka vrsta sirene ili trube ili muzike, nisam sad baš najsigurnija...uglavnom ranom zorom, u 7 otprilike,... onda lepo ustanemo, umijemo se, operemo zube i onda trk napolje na teren da radiš jutarnju gimnastiku!!! Da da, trčanje, vežbe, sve po redu. Nema odmora, dok traje obnova. E sad, nemojte misliti da je pola sata – sat jutarnje gimnastike moglo da vam obezbedi slobodan ostatak dana, to nikako. Svakodnevno je ocenjivana urednost soba. Tako se sećam sa Tare jedne devojčice iz Dubrovnika koja je čitala ocene i jako čudno izgovarala slovo L u ’deset nula nula’ (to je bila najbolja ocena). Grupa tih Dubrovčana se zvala Libertas, dok smo mi Beograđani imali originalno ime – Ravni tabani. Ekipe su se osim u urednosti takmičile i u raznim drugim disciplinama kao što je bilo navlačenje konopca, trčanje, snalaženje u šumici i slično... mislim da nije bilo bacanja kamena s ramena.
Rezultati su se čitali na sličnim zborovima kao u školi, kada se i zastava podizala (ujutru) ili spuštala (uveče)... U Strugi sam imala tu nesreću da jednog dana rešiše da postave mene da dignem zastavu. Imala sam 8 godina i, kako se ubrzo ispostavilo, nimalo snage u rukama. Vučem ja konopac, a zastava ni makac... posle samo par minuta, ja se, sasvim razumljivo, rasplačem... pa šta ću... onda su mi valjda neki sedmaci i osmaci pritrčali u pomoć, ali blam je ostao :(
U sobama nas je uvek bilo desetak - pravo drugarstvo. A posle je bilo puno dopisivanja sa drugarima iz drugih gradova, od tad mi je jedan od najlepših trenutaka kad u sandučetu ugledam pismo (i jedan od najgorih kad vidim da pismo nije pismo, nego račun)... nažalost, sad pisma retko stižu, a mejlova ima svakakvih pa su izgubili tu čar... jedno vreme sam štampala sve mejlove-pisma koje sam dobijala, al nije to to, kad svi imaju isti rukopis – ili Times New Roman ili Ariel. Sad malo zabušavam i po tom pitanju, a i takvih mejlova je sve manje.

mudrost

pita blogita

Pita blogita, može se praviti od slanog ili slatkog testa, sve zavisi od ukusa konzumatora. Mogu se dodavati i drugi sastojci koji se ne navode u dole navedenom receptu, samo treba paziti da se pita shodno količini sastojaka i konzumatora pravi u odgovarajućoj posudi, da se ne bi prelila preko i izazvala neželjene posledice. Peče se na tihoj vatri, ali se može jesti i hladna,... greje dušu i osvežava, a sve po potrebi.
Dakle, neophodno je obezbediti sledeće sastojke
(meri se sistemom ‘odokativno’):

DOBRA VOLJA (minimum 1kg)
DOBRO RASPOLOŽENJE
OSMESI
RAZUMEVANJE
TOLERANCIJA
POŠTOVANJE
DRUŽELJUBIVOST
malo ‘ONIH’ POGLEDA,
a zatim i FLERTA,
OPUŠTENCIJA i
SPREMNOST NA/ZA UŽIVANJE

sve to dobro izmešati, a onda
za slano testo dodati: malo SUZA RADOSNICA,
a za slatko: dosta SMEHA MARKE ‘DO SUZA’

Receptura inspirisana zvaršetkom izgradnje blogitera, blogookupljanjem, pripremama FK Blog, portretisanjem i davanjem auto(ana)grama na portrete, kao i drugim faktorima.
Ko želi može dostaviti svoju verziju recepta na ovu adresu.

Prijatno!

sa naših prostora

Inspirisana nekim zanimljivim anketama sa naših prostora, a koje možete pogledati na mom drugom blogu, jer ovde neće lepo da se iskopiraju, ja dodah još par nekih pitanja, a vi dajte neki odgovor ako osetite potrebu (što bi rekao Petar)

1. Da li je bolje da nema struje ili da nema vode?
2. U kom redu biste najduže čekali: za ulje, za mleko ili za šećer?
3. Za čiju vizu biste možda i rođenu majku prodali?
4. Koliko šerpi Metalac dajete za jednu Zepter?
5. Da li se slažete da se Srbija i zvanično mora smatrati primorskom zemljom? Pa imali smo nekad Panonsko - neolitsko a naše :)
6. Da li biste potpisali anketu: 'kupujmo domaće - pljeskavica vs big mek'?
7. Da li biste i koju biste istorijsku ličnost menjali za maršala, tj oca svih naroda i narodnosti?

doživljaji sa taksistima

Kakve doživljaje imate sa taksistima?
Ja, fala bogu, nemam loša ili bar ne mnogo loša iskustva, ali ima par zanimljivih situacija, naročito sa Grcima.
Ja se dobro orjentišem i snalazim, tako da u Atini recimo uvek mene trpaju da sedim napred da bi taksisti provalili kako ne mogu da nas prevare i vozaju okolo naokolo. E, tako jednom bio neki štrajk njihovog gsp-a (vrlo česta pojava) i jedva navatasmo taxi. Ja sela napred kao po običaju i aj sad da budem fina, reko’ daj malo da zapodenem razgovor sa čovekom, ne znam šta mi bi, obično to ne radim. I tako pitam ja njega koliko ima otprilike taksista u Atini (inače, ko nije bio, tamo su svi taksiji žuti), i kaže on oko 16.000! To je bilo pre 4-5 godina. Ja se na to iznenadim pošteno i kažem onako usput ’I svi imate posla?!’ Kad je on osuo paljbu: „Ko kaže da imamo posla, jel ti znaš kakve sve poreze plaćamo, koliko često moramo da idemo na servis, tra la la, pa onda gomila njih uopšte ne poseduje ceo taxi nego dele sa još nekim pa rade po smenama (!), jedino ih kaže malo vade vožnje na poziv, jer je kod njih, za razliku od Bg, to skuplje.... i tako ti se čovek izdra na mene, a sve iz moje najbolje namere, mislim bila sam ja svesna da nije on hteo na mene da se dere ali valjda sam ga pogodila u živac pa se istreso :-) Na kraju smo mu još dali i jedan evro više, ako se dobro sećam, da se ne žali ponovo...
Neku godinu pre toga imala sam malo lošije iskustvo. Bila sam sa tri drugarice i bile smo smeštene kod čuvene gospođe Teodoridu koja je organizator nekog letnjeg programa za učenje jezika, pa je nas 4 jedan vikend ugostila i u svom stanu u Atini. E da, to je bilo leto odmah posle bombardovanja, kad su nas Grci toliko sažaljevali da je ponekad bilo iritirajuće, ali o tome drugi put. Elem jedno veče nas 4 izađemo sa sestričinom od te gospođe i sa još nekim njenim društvom. U povratku, pošto nismo mogli svi da stanemo u jedan taxi, smestimo se nas 4 u jedan i ova devojka kaže taksisti adresu... mi pričale srpski u kolima i on tu skapira kako nemamo pojma kuda nas vozi i reši malo da nas provoza više nego što treba... kad smo došli u poznat kraj ja provalim da je skrenuo u jednu ulicu desno umesto levo i kažem mu to, on krene da se pravi kako ne zna gde je ta ulica gde idemo (u Atini inače ima milion ulica i pola nose ista imena, kao kod nas što je bila Maršala Tita i u Zemunu i u Borči i u Višnjici recimo) ... jedna od ove 3 krene s njim da se svađa da nećemo toliko da mu platimo nego onoliko koliko nam je ova Grkinja rekla da bi trebalo da košta... i tu naprasno izađemo svi iz kola i krenemo da trčimo ka gosdpođinoj zgradi... a on pošto je naravno znao gde je i ulica i zgrada dođe ispred drugim putem... tamo nas je čekala ova Grkinja i krene i ona da se svađa sa njim jer je došla mnogo pre nas i naravno platila manje, ali mamlaz naravno nije hteo da popusti i na kraju da ne bismo probudili ceo komšiluk pa i gospođu mi mu platimo :(
U Atini mi je inače mnogo smešno što recimo taksisti primaju više ljudi koji idu u istom pravcu, kao recimo što je u Bg linijski taxi, a smešno je to što ti stojiš na ulici i kad naiđe neki taxi ti vičeš na sred ulice kuda ideš, recimo: Banovo brdoooo ili Bežanijaaa ili Konjarniiiiiik, a on ako ide u tom pravcu stane, ako ne onda produži :-)
Pošto ima mali milion ulica, kao što rekoh, ne znaju ih sve napamet nego imaju knjigu sa spiskom ulica i planom. Prvi put sam se zbunila kad smo ušli u taxi i rekli gde idemo, a on stao i izašo iz kola i otvorio gepek, reko’ jebote, šta radi ovaj, kad on izvadio knjigu i gleda gde treba da nas vozi.
Za jednu novu godinu sam bila u Istanbulu. E tamo taksisti voze kao reli vozači. Meni sva sreća obično nije muka u vožnji, ali jedno veče posle dobrog provoda (čitaj: dosta pića) moja drugarica Jelena, kojoj obično jeste muka u vožnji nažalost, nas je molila da mu kažemo šta god hoćemo, ako treba i da je trudna, samo da uspori, zamalo se nije ispovraćala u taksiju. A na kraju svake vožnje bi naravno usledilo cenkanje od po desetak minuta...
Ovde kod nas nisam imala baš nekih mnogo interesantnih doživljaja... recimo bilo mi simpatično jednom kad sam ušla u kola, a čovek pustio disk za učenje engleskog, kaže planira da ode sa porodicom u Kanadu pa da se pripremi :-) ne sećam se da li mi je on ili neki drugi kad je čuo čime se bavim rekao: ’e, svašta sam imao u kolima, ali profesorku grčkog još nisam’ (tad sam bila isključivo profa, sad opet malo sekretarišem). A gore pomenutoj Jeleni je jedan taksista dok je vozio na VMA rekao: „kako vi tek izgledate kad ste zdravi, kad ovako (lepo) izgledate kad ste bolesni?!’ ili tako već nešto :-)
Ovde, a verujem i drugde taksisti nisu baš omiljena sorta, ali mislim da je glupo uopštavati (ua globalizacija!), oni umeju da budu super, setimo se samo: „Priroda to sve uradi sama... popij malo, pa da počnemo...“ :)

ako ne možeš da ih pobediš pridruži im se

Eto, posle dužeg razmišljanja i nagovora od strane nekih kolega blogera, kao i u vapaju za većom količinom komentara, reših elem da se preselim malo i na mojblog.co.yu krajeve. Neko vreme ću sigurno biti dvostruki špijun, prvo jer mi žao mog bloga prvenca da ga tek tako napustim, baš sam ga nalickala, a drugo što me nervira onaj software ili kako se već kaže na mojblogu, ovaj ovde je mnoooooogo bolji i za nas neprofesionalce mnooooogo jednostavniji ! Ali jbg tamo buljuk zemljaka tako da kud svi, moram i ja, komercijalizacija. Nisam džaba nakačila ono 'Videla žaba da se konj potkiva pa i Soća napravila blog'. Soća sam inače ja... nadimak potiče iz srednje škole i prošao je kroz više faza evolucije.
Kao što rekoh za sad ću postovati paralelno, oduvek me nekako privlačilo da saznam kako je to biti višestruka ličnost :)
a ako me na kraju bude mrzelo da se bavim kopi-pejstom non-stop, onda me možete naći na http://nekidezivot.mojblog.co.yu

mali vremeplov u Domu omladine

Vreme je za novi post, nisam baš nešto pri nadahnuću, al ajde...

U petak bio koncert Električnog orgazma u Domu omladine. Iznogud reče da u NS nije baš prošao slavno, ali ovde je bilo sasvim ok. Malo sam se pre svega podsetila kako beše to da se gužvaš u gomili ljudi i dima i da se znojiš kao u sauni dok pokušavaš da skačeš (ili pak ne) uz omiljene pesme... ne volim koncerte u zatvorenom prostoru, to sam i ovog puta potvrdila... zato ću ipak oprostiti sebi što sam pred kraj izašla do wc-a i vazduha i nije mi se vraćalo unutra... doduše Petar mi neće oprostiti što je baš kad je on izašao sa mnom da mi pravi društvo svirana omiljena mu pesma Nebo, ali čuo je drugi deo, uspela sam da ga ubedim da mene ostavi napolju, ali da se sam slobodno vrati na spektakl... Sad sebi nešto zvučim jako ironično kad pričam o koncertu, a u stvari sasvim je bio ok, super svirka, samo malo mali prostor, došlo bi sigurno još puno ljudi da su pravili u nekoj većoj sali... Nisam nikad nešto sekla vene za njima, ali išlo mi se malo da se kao što rekoh podsetim kako je to... u poslednje vreme idem uglavnom samo na ’sedeće’ koncerte i poneki exit i beerfest... i naravno, ja volim one malo komercijalnije stvari kao što je Kapetan Esid, Debela devojka (ta sam), Mentalno i Zlatni papagaj...
Podsetila sam se još nečega... prvi put sam bila na koncertu u Domu omladine, ali smo zato tamo slavili malu maturu, baš u toj istoj sali, to je tad bio klub Tačka.... a to je bilo pre čitavih 15 godina!!! I svega sam se setila, kakvu sam haljinicu imala i kako me drugarica kritikovala što sam se mnogo slabo našminkala, a mene bilo blam što je još uvek bio dan, a svi se nešto skupili ispred škole da nas vide , pa nas onda potrpali u neki iznajmljeni gsp-ov bus, onako nakinđurene... i kad god čujem ’November rain’ (Gunsi) setim se kako mi je bilo krivo što je tamo neki dečko koji mi se sviđao pozvao moju najbolju drugaricu da igraju uz to... al sad mi nekako slatko što se i takva muzika slušala na jednoj maloj maturi... a posle su nas istovarili oko ponoći kod škole i onda smo onako uparađeni sedeli u parkiću do ujutru i jeli neki burek jer nije radila kuhinja u kineskom restoranu (prve naznake velikih seoba Kineza)... kao da je bilo u nekom drugom životu...

E da, na koncertu sam videla i jedno sveže poznato lice iz našega javnoga života, javnu ličnost što bi rekao Erazmo... pa koga nego Mikija iz Velikog brata... iskreno nisam ga baš tu očekivala, simpatičan mladić, samo pustio onu zift crnu bradurinu, valjda da deluje ozbiljnije...

Baba se vratila iz Niša... živa bila, odma’ me je dovela do nervnoga sloma... mnogo mi je krivo što me niko od vas nije shvatio ozbiljno, pa da mi preporuči neko stručno lice za ozbiljan razgovor, jer ako se nastavi ovako, ode mas’ u propas’

nek ide život

zapažanja iz gradskog prevoza i sa ulice– kuda sve to može čoveka da odvede

1) Kod mene kao što ste videli aktuelno to što baba nije tu, Petar i ja se baškarimo koliko i dokle možemo i smišljamo, između ostalog, kako ćemo da se smestimo svi troje tu jednog dana kad ga na silu uselim, pošto je sav nešto cile mile povodom toga...
Elem, gadan problem kad imaš nekog matorog kao što je moja baba, pa nit' je normalno što živimo zajedno, niti razumemo mi nju, a kamo li ona nas, teško njoj, teško nama, a opet beskrajno je volimo, a znam da i ona nas voli naravno, možda još i više... (pod ovo -mi- malo stavljam Petra, malo mamu, pa verovatno zbunjuje jbg)...
I tako juče u busu, pošto svega tamo možeš da se naslušaš, kome je dosadno a nema prilike često to sebi da priušti, trebalo bi da proba... čujem jedan razgovor baš na temu šta kad omatoriš, pa te niko ne gleda, pa bolje da ostaviš stan nekom nepoznatom s kojim ćeš da potpišeš ugovor verovatno, nego, citiram: ’onom što te mrzeo celog života’ – to jest svom detetu!!! Nekako mi baš tad palo na pamet da je u slučaju tog dede velika šteta što je zamro fenomen (ili pojava)LAPOTA, lepo brate zna se kad čovek doživi tu i tu godinu, ti ga maljem po glavi i gotovo. Naravno, da ne mislim ozbiljno i da smatram da je to jedan kanibalistički običaj, ali me taj deda toliko iznervirao... s druge strane, svakako postoje sinovi i ćerke koji ne zaslužuju ništa da im daš, ali nekako me potrefilo, valjda što znam koliko ja pokušavam da babi ugodim, a onda se nađu recimo dušebrižne komšije koje nas olajavaju, kao baba meni čini sve, a ja zamisli neću da odem po nju u Niš ili lenčuga sam pa ništa ne radim i tako... verovatno sad dodaju i da sam dovela dečka da ’orgijam’ ili da živim u grešnoj zajednici ili tako nešto.... uf, kako poludim zbog takvih stvari!!! A kad pomenuh te potomke koji ništa ne zaslužuju... izluđuje me srpski običaj krvljenja oko nasledstva... najgore mi je kad se još na sahrani počne priča o tome, a pokojnik se još nije ni oladio, što se kaže... možda će neko reći da je meni lako o tom pitanju da pričam jer sam jedinica, ali stvarno ne mogu da zamislim da se braća i sestre svađaju, tuku, ubijaju zbog nekog nasledstva, pa koliko god da je ono... ja bi sve dala da imam brata ili sestru, po meni je to neprocenjivo...

2) vidim pre neki dan u busu lika od tako jedno dvadesetak godina, nosi crno-bele maskirne pantalone, jednu od onih jakni i cokule koje nose skinhedsi... i razmišljam kako je moda taj militari fazon, meni je to uvek bilo bezveze nekako ne znam.... kad se okrene da izađe napolje, a na rancu mu stoji bedž sa PEACE znakom, pravi onaj hipi.... reko' čoveče, ti definitivno još nisi pronašao sebe :-)

3) na jednoj prodavnici ’zdrave hrane’ pre neki dan pročitah svašta zanimljivo... između ostalog tu možete naći ’bezmesne proizvode’ – to mi je tako nekako nelogično i bezveze zvučalo, mislim šta su to ’bezmesni proizvodi’?! – oni koji nemaju u sebi mesa, pa dobro, jel baš dotle došlo da je sva hrana u kojoj nema mesa dobila posebnu kategoriju, ne znam, nebitno, al bilo mi bezveze... osim tih proizvoda imaju i ’program za post’ – pa razmišljam jel to toliko sad u modi i taj post, pa pošto ne znaju svi šta sme da se jede, onda lepo da napravimo program i da ga pratimo...