Hoću dozvoljeni minus

(danas ću malo da smaram)

Sunčan dan a ja sinoć rešila da pišem neki ozbiljni post, pa stvaaaarno nije u redu. Moj drugar Marfi je uvek prisutan tu negde.... Pre neki dan me je nesvrstani podsetio da je sasvim ok ponekad napisati i neki bedak post, a anagama se juče zabrinuo za mene što nisam prijavljena... eto inspiracije za udav na tako neke teme :)
E ovaj prvi pasus sam napisala pre sat-dva i onda sam stala, jbg postala sam totalni metereopata, ne ide mi nikako da razmišljam ozbiljno kad je napolju sunce :) u stvari, mislim da je problem što meni nikad ne ide to ozbiljno razmišljanje... dobro, razmišljanje i ajde, ali delanje na osnovu donešenih zaključaka jok... špansko selo za mene (nije ni Villa arriba ni Villa bajo)... ja sam totalno u nekom letargija/apatija raspoloženju izgleda celoga moga nek ide života... sad tek vidim koliko me oslikava ta moja uzrečica... deluje simpatično, ali posle leđa i te kako bole (asocijacija na kosmodisk)...
Ajde da počnemo od toga što nisam prijavljena... evo juče bilo već šest meseci kako sam tu... kaže anagama, nemoj da ih pustiš da ti to rade i ja se u principu potpuno slažem. E sad, nije tako prosto, jer ta nemila činjenica moje neprijavljenosti nije u stvari izazvana direktnom zlobom i ’boli nas uvo’ stavom mojih nadređenih, ali naravno ima malo i toga... naime ja vam radim u jednoj srpsko-grčkoj (najgora kombinacija) fantomskoj firmi – ona još nije registrovana jer to ne odgovara tim gore pomenutim nadređenima, čekaju se čuvene prve pare od tamo nekih projekata (ne mogu sad da ulazim u detalje)... a te pare nikako da se pojave...a pošto firma nije registrovana, nemam ni ja gde da budem prijavljena... a dvojica kolega koji su tu sa mnom u ’firmi’ su 1) penzioner i 2) prijavljen u drugoj firmi... nadređeni se bave nekim drugim poslovima, ovo je samo jedan od njihovih delatnosti...
I tako vreme prolazi, postoje velike šanse da ovo ispadne super priča, a opet postoje i šanse da sve propadne... mene uhavtio zimski san i nisam se mnogo udubljivala u ozbiljnost svog ne-statusa... platu dobijam redovno i to mi ispade jedino bitno... a penzija... ko još o tome razmišlja, sećate se inserta iz nekog domaćeg filma, ne mogu sad da se setim koji je tačno, kad Bata Živojinović pita poštara (Nikola Pejaković) kad će penzija a ovaj mu kaže: Penzija? Pa penzije su ukinute! E takvu ja svest imam o tome. E bre ljudi, ja ove godine (sva sreća tek tamo na kraju) punim 3 banke i već prelazim drugi limit onih poželjnih koje primaju na nova radna mesta (prvi je 25)... a totalno sam neozbiljna, meni je bre najvažniji motiv da me prijave da bih mogla bez većih problema da dobijam šengen vize!!! Dobro, postepeno se u te motive ugurala i želja za dozvoljenim minusom :) valjda kako sve više ljudi iz mog okruženja i moje generacije koristi sve blagodeti istog, tako i meni postaje sve primamljiviji. I ne moraš nikad ni da ga iskoristiš, važno je da imaš tu mogućnost. To ti je bre kao kad si u down-u i sve se nešto uzdržavaš da plačeš i kukaš i onda jednostavno proglase da imaš taj dozvoljeni minus i ti otvoreno provedeš recimo jedan ceo dan ili nedelju (zavisi od visine minusa) u bedaku, i ne moraš da imaš obzira prema drugima i nema ko da se buni, to je tvoje pravo...
Pa onda tu su druge božije blagodeti zvane krediti... ko će meni slepici išta da da? Koga briga što sam ja rešila da se ove godine registrujem s mojim milim Perom i što mi uveliko otkucava onaj biološki budilnik, ma koji budilnik, alarm bre. I naravno da ne treba nikog da bude briga kad ja sedim i blejim i čekam bolje dane. I čekam povoljan trenutak da popričam o tome da me prijave možda u drugoj firmi srpskog bosa, dok ova fantomska ne postane prava... a koji je povoljan trenutak i koje su prave reči da ih ubedim u ono što hoću i koji je pravi način da im se zamažu oči pred tim da sam ja jedna ženska od tri banke pred udajom (bože zdravlja) – što drugim rečima znači jedan potpuno nepoželjan profil...
A onda dođem, kući, a sve (ne)svesno ugovaram što više kafenisanja i sličnog da bih što kasnije tamo stigla... tamo me čeka moja baba, koju ja mnogo volim i o kojoj sam već pisala malo... ali sa kojom ja sve teže mogu normalno da razgovaram, koja nije više ni približno ona stara... pored koje ja sve češće doživljavam prave nervne slomove... na koju se izderem jer me ne razume, koliko god pokušavala da joj nešto objasnim... a posle mi toliko bude krivo što sam joj svašta rekla i što sam vikala i plakala, iako vrlo dobro znam da je sve bilo uzalud.... i tako sve iz početka...vikendom je najgore jer onda provodimo malo više vremena zajedno... a ja opet bežim od kuće, a žao mi je što nisam sa njom... i osim toga treba nešto u toj kući i raditi i biti ozbiljna odrasla osoba... ali zašto kad je lakše na poslu ceo dan blejati na blogu, dobiti pare za to, svakog dana otići na kafu sa nekom drugom drugaricom, na piće ili večeru sa dečkom... i jednostavno ne misliti... vicious circle...
Uf, sumnjam da je neko izdržao da čita do kraja, stvarno sam smorila i samu sebe, ali ovo je moj blog i na njega mogu da trpam šta hoću, a koga mrzi da čita, to je njegovo pravo... ovo je bio moj dozvoljeni minus, a sad nek ide život!