priča o mom dedi

Često mislim na mog dedu, a ovaj Anagama sa serijom postova o svom dedi me stalno opominje kako bi trebalo da sednem malo da pišem o njemu.
Moj deda bio je može se reći bio Makedonac. Rođen je u Tetovu, ali je došao u Beograd ’48-e i posle se stalno ’dokazivao’ sa svojim pajtašima sa Ade kako je veći Srbin od njih, naročito sa jednim koji se te godine tek rodio :)
Deda je sa 4 godine ostao siroče. Njega i 2 godine starijeg brata uzeli su očevi roditelji, a stariju sestru majčini koji su živeli u nekom drugom mestu. Ti baba i deda kod kojih je moj deda bio imali su pekaru, međutim njima nisu davali da jedu skoro ništa, pa su morali povremeno da im kradu po malo hleba. Deda je to gladovanje i nepravdu uvek imao negde u malom mozgu što se kaže, nije mogao nikada da zaboravi.
Kad sam bila mala pričao mi je razne dogodovštine sa psom Džudikom koga je on navodno imao u detinjstvu (mada sumnjam)... mnogo sam volela da se uvučem u njegov jorganski čaršav (jorgan je bio onaj stari, teški i lepo je hladio) i da slušam te priče dok ne zaspim. A jedna od zanimljivijih mi je bila i ona kad je deda progutao pištaljku :)
Deda i baba bili su tašneri, preciznije radili su na odeljenju sitne galanterije, to jest pravili pre svega novčanike. I dugo nakon njihovog penzionisanja, kuća nam je bila puna tih novčanika. Babi nikad nije bilo jasno zašto nosim neke šarene, platnene, kad imam lepe kožne, al meni to nekako mnogo bilo ’za žene’ :) Deda je bio šef tog odeljenja, koje su činile uglavnom žene – iz zezanja ih je zvao ’moje topline’.
Bio je veseljak, kad god se nešto slavilo on je bio prvi na startu da zapeva, a omiljeno mu je bilo ’O sole mio’! Poslednjih godina se naravno svelo na to da samo drekne taj početak, smaralo ga je da peva celu pesmu, mada sam ga jednom kad sam bila mala snimala na kasetu i provereno je znao celu.
Mnogo je voleo gužvu i raznorazna masovna dešavanja. Čim vidi da se negde ljudi skupljaju odmah mora da ide da vidi šta se desilo. Tako je morao da ošacuje i ’gužvu’ istorijskog 9-og marta 1991, iako nije baš bio istomišljenik... pobegao je čim se nagutao malo suzavca :)
Baš zbog te gužve i galame nikad nije voleo pecanje, često su ga ljudi nagovarali da ide, naročito kad je otišao u penziju, ali je njemu to bilo dosadno i smetala mu je tišina :)
Prava mesto za njega zato bila je Ada Ciganlija. Od malena su me vodili tamo, tamo sam naučila da plivam. Kad sam bila mala skupljalo se vikendom pola naše familije, kasnije su svi posustali, ali je deda ostao najverniji. Kao penzioner godinama je visio tamo svakog dana od maja do oktobra, a kad treba da odsustvuje bilo je kao da mora da pravda izostanak kod svojih pajtaša, kako ih je zvao. Naravno on je bio jedan od onih šahista koji su okupirali ona 2-3 stola tamo na staroj strani, kod ljuljaški. Jedan od tih stolova je skroz na suncu, ali nikad im nije smetalo da se peku po ceo dan. Doduše deda se bar kupao (do pre neku godinu je redovno i preplivavao jezero), al ima likova koji se nisu mrdali iz te saune. Zato su svi cele godine imali dobru boju :) Glavno mu je bilo da ujutru čim dođe (nikako posle 9-10) prvo obiđe ceo krug oko jezera pa tek onda seda za šahovski sto.
U zgradi je bio glavni ’spoljni momak’ – šta god da nekom treba (lekovi, računi) on to završi i usput (zimi naročito) malo prošeta po gradu.
Bio je štedljiv, kao i svi penzioneri, pa i sad kad zaboravimo svetlo u kupatilu, odmah se setimo dede :)

Deda je umro prvog maja prošle godine, u subotu mu dajemo pomen.

Puno te volim, deda!