ALWAYS LOOK ON THE BRIGHT SIDE OF LIFE

Thursday, February 1, 2007

još malo o babi ili kako sam se onesvestila prvi i jedini put u životu

Inače, da se nadovežem na prethodni post, živim samo sa babom, od skoro, deda mi je umro u maju... bilo je mnogo lakše s njom dok je deda bio tu jer ako ništa drugo imala je s kim da priča i da se svađa... i nisma morala da mislim o tome kako je sama... ovako je brate zajebano do zla boga... malo je jaz generacija, ona više nije što je nekad bila, mozak otiš’o na zaslužen godišnji (ili životni) odmor... ali sve ja to lepo mogu da razumem i objasnim dok nisam pored nje, ali posle samo par minuta razgovora ili par sati provedenih sa njom u kući ja redovno dobijam nervne slomove, ali toliko da sam već počela da razmišljam ozbiljno da porazgovaram s nekim stručnim o tome. Ako neko ima slično iskustvo, pa još i savet molila bih da to podeli sa mnom!!!

Ali sad da ispričam kako sam ja prvi i jedini put pala u nesvest, a baba u celom događaju igra jako veliku rolu. Pa, bilo je to jako davno, pre nekih dvajes i kusur godina ili pre frtalj veka što bi se reklo, kad sam bila mala i imala negde oko 4 godine, aj nek bude tako... Živeli smo na Dušanovcu, a u blizini je bio, i još uvek je, Dom pionira Šumice (mislim da su se oni pioniri u međuvremenu izgubili iz imena, al nisam sigurna), a tu su se osim sportskih manifestacija, na šta se, čini mi se, sad svelo, održavale i predstave i slični kulturni događaji. I tako jednog dana baba povela mene i mog komšiju i tadašnjeg najboljeg drugara Peđu (s kojim nažalost nemam nikakav kontakt otprilike od tog vremena), da gledamo predstavu ’Loptica skočica’... i to je lepo prošlo, a nastavilo se kao ’baba skočica sa kobnim završetkom’ – naime ispred se nalazio parking i malo napred neizbežni stubići sa lancima između (moguće da postoji i konkretni naziv za to ali ja nisam upućena) – znate ono da ne mogu kola da prođu... drži baba mene s jedne strane, Peđu s druge, ona u sredini.... mi, deca ko deca, hoćemo po svaku cenu da preskočimo taj lanac ... i preskočimo... e sad, ’oće i baba (tad je imala oko 50, tako da nije tako strašno za zamisliti) i kako je preskočila tako mene povuče i ja opalim glavom o beton i zaigraju mi i loptice i babe skočice oko glave... sreća u nesreći preko puta je Dom zdravlja, a ja tad bože zdravlja bila lagana, pa me neki čovek odmah odneo tamo i stavili mi ogroman flaster preko celog obraza... pošto nisam povraćala zaključeno je da nije potres mozga, mada mi se ponekad čini da osećam okasnele posledice toga... imam i jedan ožiljčić, al ne vidi se mnogo... To je ta storija, a s babom sam nedugo posle toga imala još jedan doživljaj od kog imam malo veći ožiljak na bradi (odozdo je pa se ne vidi) ’ živeli smo u kući i krenuli kod komšinice na kafu, šta li, a bilo malo poledilo, onako kako je umelo pre koju deceniju.... i tako malo ja pala... na taj led... ali ona skočica mi je ipak ostala u neizbrisivom sećanju...

eto...

11 comments:

Petronije said...

Nema nigde nikoga...gde ste bre ljudi?:)
Zasto ne mogu da citam blog male dushe? Ranije sam mogao...

Tanja said...

e petronije burazeru, utesio si me bar malo, nema nigde nikog da se javi... ne znam sta je sa malom dusom i ja sam probala, bas mi krivo, svidja mi se njen blog

Anonymous said...

Baka ti je sjajan lik... voli je, pazi je ... i divno je što pišeš o njoj! Pozdrav!

Anonymous said...

Tanja, ti si baš jedno slatko i veselo devojče.:) Što se tiče bake, čuvaj ti nju! Ali gledaj da se što više opustiš sa tvojim društvom. Imala sam neka iskustva, ali je to duga priča. Znaju da te izlude, pa čak i da svašta kažeš, pa ti posle bude žao. Najbolja je taktika, ko može: na jedno uvo uđe, a na drugo izađe. Ili da pomisliš: A kakva ću ja da budem kad budem bila baba? ... Probaj da nađeš nekog da baki pomogne i pravi društvo (ako to već nije slučaj). Da imaš vremena za sebe i svoj život. Cmok :)

Tanja said...

#deKrstić - hvala, hvala,preneću baki pozdrave
#anagram - osećam se mnogo mlađe od kad sam pročitala ovo 'devojče'... što se tiče iskustva, vidim da imaš neko vrlo slično....ja svesno i nesvesno nikad skoro nisam kod kuće (osim sad kad baba nije tu), tako da imam vremena za svoj život, da tako kažemo, ali opet ne znam kako da rešim njene probleme i tako u krug u krug u krug... izgleda da mi jedno uvo zapušeno pa nikako ne može to što čujem da izađe na njega :)

Anonymous said...

mala dusha trenutno ima problemcic zbog koga je privremeno morala da zakljuca blog, ali za jedno sedam dana ce se resiti muke :)..........sto se babe tice, ne znam koliko ima godina, ali probaj da je spojis sa nekim klubom penzionera ili one zene pletilje, ili one sto prave kolace za decu bez roditelja ili tako nesto...deda je umro, ti si totalno drugi svet i ona nema nista sem da se svadja s tobom ili da razradjuje teorije zavere kako nju niko ne voli, ne postuje i slicno... nadji joj neku zanimaciju, nesto sto ce da je okupira, pa ce obema biti bolje.

Petronije said...

Ivana, kako da postavim i ja na svom blogu ono kalendarce i brojac posetioca bloga? Unapred hvala :)

Anonymous said...

nemoj da brines,to nam je nekako zeznuto u genetskom kodu pa nas najvise nerviraju oni koje najvise volimo.ili bar na njih smemo najvise da urlamo jer znaju da ih najvise volimo i mi znamo da znaju i da se nece naljutiti:) nervira te sto bi da joj pomognes,sto ti je zao sto je stara i sama, sto je tuzna, a ne znas sta da uradis i je*i ga.:( voli je kad si tu i trudi se da okrenes na salu to sto kaze (to ti bar ide od ruke:)) i da se zajedno smejete,a kad nisi tu nemoj da te grize savest jer ti stvarno i treba da zivis svoj zivot.e bas mi se svidjaju ti saveti da joj nadjes neko drustvance i zanimaciju,bas lepo zvuci...:))javi jesi uspela nesto da nadjes:)hajde veselo devojce,think positive:)

Tanja said...

e, nekako mi lakše kad vidim da znate o šemu prišam, znači nisam luda :) nažalost bab nije ni u godinama ni u raspoloženju za neko korisno druženje... i ovaj odlazak u niš je pravo pravcato čudo.. ima sreća u nesreću tu neke komšije po zgradi ali ni oni ne dolaze kao pre, majo pokušavam da mislim pozitivno ali ne uspeva uvek, aj pomozi mi da smislim neku mantru da ponavljam u sebi, možda to upali!

urbanadomacica said...

Tanjaaaaaaaa, ja obozavam svoju baku..i sve sam ih volela ... ali mnogo...:)
Ja bake i deke dozivljavam kao dobre andjelcice :)
pozdrav mojoj baki Dragici koja sada i nesto nije bas dobro

Tanja said...

@ ivana, jesu andjelcici, narocito kad u ovim godinama ne zivis sa njima ;)
ja mnogo volim moju babu i dedu isto tako i mnogo mi je bilo tesko kad je umro jer ceo zivot zivim sa njima... ali baba postaje nepodnosljiva, otisla je skroz u out i ja poludim kad ne mogu da iskuliram nego se izderem na nju, posle mi bude uzasno zao, a ona ionako ne shvata nikad sta mi je i sta hocu da kazem...
brzo ozdravljenje tvojoj baki!