moje reakcije na igru

odgovor za Anagamu

Ispred naše stare kuće bilo je jedno veliko, debelo drvo. Drvo debelo, al još deblja ’ladovina koju je ono bacalo po jednom delu dvorišta. Kad upekne sunce, sedeli bismo tu i ispijali kafe, čitali novine i ogovarali komšiluk, kako već dolikuje. A svi iz ulice su voleli da svraćaju kod nas, da se malo osveže ili su bar dobacivali onako preko kapije, ’jao komšije, što vi uživate....’
Kroz njegove krošnje, u proleće kad sve olista i procveta, jedva da se naziralo nebo.
A kad smo bili deca, pa kad pljusne, onako na oblak, što je moj deda voleo da kaže, samo bismo otrčali pod drvo i jedva da je po neka kap uspevala da nas pokvasi... Sanjali smo da napravimo kućicu na njemu, baš kao u filmovima, ali ono je već bilo mnooogo visoko i nije bilo donjih grana na koje smo mogli da se popnemo (i deda je malo tu umešao prste pa ih je sekao, plašio se da se ne polomimo jednog dana)...
Pre neki dan sam prošla tom ulicom... mislila sam da sam pogrešila, ali okolo je bilo par preživelih kuća iz onog vremena... to je naša ulica... ali... isekli su naše drvo...


odgovor za Anagram

Samo jedan pogled bio je dovoljan da mi se vrati sve, da osetim miris prošlosti... i setim se svega... ovo je moj grad, pomislih i odjednom poče oluja da bubnji u mojoj glavi...
jednom davno pobegla sam odavde... daleko... u neki drugi svet, potpuno drugačiji od ovog... mislila sam da mogu da zaboravim, ali ne, shvatih... od sebe pobeći ne mogu...
negde tamo, padala je noć,... a ja sam znala, da sam kod kuće...