još malo o babi ili kako sam se onesvestila prvi i jedini put u životu

Inače, da se nadovežem na prethodni post, živim samo sa babom, od skoro, deda mi je umro u maju... bilo je mnogo lakše s njom dok je deda bio tu jer ako ništa drugo imala je s kim da priča i da se svađa... i nisma morala da mislim o tome kako je sama... ovako je brate zajebano do zla boga... malo je jaz generacija, ona više nije što je nekad bila, mozak otiš’o na zaslužen godišnji (ili životni) odmor... ali sve ja to lepo mogu da razumem i objasnim dok nisam pored nje, ali posle samo par minuta razgovora ili par sati provedenih sa njom u kući ja redovno dobijam nervne slomove, ali toliko da sam već počela da razmišljam ozbiljno da porazgovaram s nekim stručnim o tome. Ako neko ima slično iskustvo, pa još i savet molila bih da to podeli sa mnom!!!

Ali sad da ispričam kako sam ja prvi i jedini put pala u nesvest, a baba u celom događaju igra jako veliku rolu. Pa, bilo je to jako davno, pre nekih dvajes i kusur godina ili pre frtalj veka što bi se reklo, kad sam bila mala i imala negde oko 4 godine, aj nek bude tako... Živeli smo na Dušanovcu, a u blizini je bio, i još uvek je, Dom pionira Šumice (mislim da su se oni pioniri u međuvremenu izgubili iz imena, al nisam sigurna), a tu su se osim sportskih manifestacija, na šta se, čini mi se, sad svelo, održavale i predstave i slični kulturni događaji. I tako jednog dana baba povela mene i mog komšiju i tadašnjeg najboljeg drugara Peđu (s kojim nažalost nemam nikakav kontakt otprilike od tog vremena), da gledamo predstavu ’Loptica skočica’... i to je lepo prošlo, a nastavilo se kao ’baba skočica sa kobnim završetkom’ – naime ispred se nalazio parking i malo napred neizbežni stubići sa lancima između (moguće da postoji i konkretni naziv za to ali ja nisam upućena) – znate ono da ne mogu kola da prođu... drži baba mene s jedne strane, Peđu s druge, ona u sredini.... mi, deca ko deca, hoćemo po svaku cenu da preskočimo taj lanac ... i preskočimo... e sad, ’oće i baba (tad je imala oko 50, tako da nije tako strašno za zamisliti) i kako je preskočila tako mene povuče i ja opalim glavom o beton i zaigraju mi i loptice i babe skočice oko glave... sreća u nesreći preko puta je Dom zdravlja, a ja tad bože zdravlja bila lagana, pa me neki čovek odmah odneo tamo i stavili mi ogroman flaster preko celog obraza... pošto nisam povraćala zaključeno je da nije potres mozga, mada mi se ponekad čini da osećam okasnele posledice toga... imam i jedan ožiljčić, al ne vidi se mnogo... To je ta storija, a s babom sam nedugo posle toga imala još jedan doživljaj od kog imam malo veći ožiljak na bradi (odozdo je pa se ne vidi) ’ živeli smo u kući i krenuli kod komšinice na kafu, šta li, a bilo malo poledilo, onako kako je umelo pre koju deceniju.... i tako malo ja pala... na taj led... ali ona skočica mi je ipak ostala u neizbrisivom sećanju...

eto...