jedno pitanje

Dobila sam link: http://www.trekearth.com/ sajt sa predivnim fotografijama iz celog sveta. Obavezno pogledajte kad imate vremena.
E sad, pitam ja vas, ceo dan razbijam glavu i ne mogu se setim šta beše radiš kad vidiš neke slike kao što su ovih par koje slede, a sa druge strane:
1) živiš u Srbiji koja je na najcrnjoj mogućoj viznoj listi otprilike
2) radiš u firmi za platu malkice veću od prosečne, a nisi prijavljen, pa između ostalog moraš i da lažiraš dokumenta za vizu
3) planiraš svadbaricu najesen sa gomiletinom ljudi (eto red je), a takođe ni za to nemaš baš neka sredstva
4) nemaš pojma kad ni da li možeš da dobiješ godišnji odmor (da li se to tako zove i kad zvanično nigde ne radiš) + tvoj tzv partner (s kojim planiraš ono pod 3) tek ima problema da dobije taj tzv odmor
5) tvoj dom vapi za raznovrsnim inovacijama i popravkama

aj molim vas nek mi neko kaže, na vrh mi jezika ceo dan a nikako da se setim

odakle se blogiram

Evo malo i ja da se slikam, ja sam uvek bila za masovne pokrete i ne mogu sad da štrčim, jel' tako?
Kod mene kao kao relativno svežeg, ali pristojno aktivnog blogerskog primerka, nailazimo na dva blogo-sedišta ili modernim jezikom - blogiram se sa dve IP adrese. Radnim danom od 9 pa negde do 16h imam tu čast da uživam u blagodetima ADSL-a bez koga ne bih ni približno ovoliko bila prisutna u blogovskom kružoku. U ostalim terminima sam uglavnom blogoneaktivna, ali dešava se da ne mogu da izdržim pa se kaznim jednim dial upom samo da bih videla koliko sam navatala komentara - da i ja sam jedna od tih, iako slaba vajda - avaj vrh ATP mojblog liste za mene će ostati zauvek nedostižan, al ko da je bitno, nek ide život!


licino mesto No 1 - kancelarija

licino mesto No 2 - moja sobica moja slobodica (i prokleti dial up)

Digresija - čudom se čudim, danas pada kiša a ja sam sasvim lepo raspoložena. Taman sam osetila kako pripadam negde, kad više ne mogu ni u metereopate da se svrstam, eeee, kuda ide ovaj svijet?!

nešto se pitam pa filozofiram

Odavno je vreme za novi post al vrućina mi udarila u glavu ovih dana, klima pored mene, al ništa mi ne znači, valjda tako stavljena da ne mož' da duva u mom pravcu pa šta god da uradim, a kolega napravi promaju pa ulazi vrućina, jbg na južnoj smo strani... Danas opet sparno unutra, a napolju kad te opiči ladan vetrić po onom znoju, nije baš prijatno... nikad udovoljiti ljudima, što reče Iznogoud...
Nego pustila sam pre nekog vremena pilot epizodu eventualne buduće serije ‘odnosi među ljudima’ i nikako da je stvarno započnem… to bi bio jedan veliki projekat, pa ne znam baš da li sam tome dorasla, možda više moja mlađa blog-švester Maya011, jbg to joj je profesija, al nema veze ja ću da ubacim po koju crtu i srticu na takve teme, pa kud puklo da puklo!
Elem, odmah da kažem, ne treba očekivati ovde ništa ozbiljno, a boga mi teško i nešto smisleno, ja sam od onih blogera koje gricka osećaj dužnosti negde sa zadnje strane glave, pa onda kad me nema dugo da pišem, ja moram nečim da zamazujem oči, evo vidite, već pola strane napisah, a u stvari ništa nisam rekla, ako ovako nastavim bez problema mogu da se kandidujem bar za poslanika ako ništa drugo, al da ne psujemo sad, rekoše da to nije lepo!
Problem je što me je juče nešto baš podstaklo da pišem o tim odnosima, al danas me popustilo skroz, pa zato ova limunada od posta. Sve u svemu, htedoh da postavim par pitanja, mogu se shvatiti kao retorička, a ko oseća potrebu, može i da prokomentariše. Pa ovako:
1) U kojoj meri je normalno da ljudi, a žene naročito (ili možda ja više pričam sa ženama pa imam takav osećaj); dakle, koliko je ok da kad ispričate neki svoj problem, vaš sagovornik prenese odmah to na svoju problematiku i manje više vas iskulira? Mislim, znam ja da je donekle logično da svi polazimo od svojih iskustava i da su takvi saveti možda i najmerodavniji, ali da li je to jedini način???
2) Da li je normalno ili je alarmantno da nekada osećate mnogo veću bliskost sa ljudima koje znate površno nego sa onima koje znate godinama?
3) Da li se može smatrati (pravim) prijateljem neko ko je ljubomoran na vas zato što ste u nekim aspektima života, počev od rođenja, imali više sreće od njega, a istovremeno zanemaruje aspekte u kojima je on imao više sreće?
4) Koliko sam ja luda ako stalno pokušavam da izbegavam teme i pominjanje nekih ljudi za koje znam da će mog sagovornika iznervirati ili da čak ako je prisutan neko treći, pokušavam iz istog razloga da ublažim njegove reči unapred ili da skrenem temu samo da se ovaj prvi opet ne bi iznervirao i da ne bi nastala napeta situacija?
5) Koliko sam luda što i ovo sve ovde uvijam i ne kažem ništa konkretno, jer ne znam ko sve to može da pročita?
Ako nastavim sva pitanja će počinjati sa ’koliko sam ja luda’ pa bolje da prekinem.
Pozdrav izdržljivima!

intermezzo

Jedno vreme Zabranjeno pušenje bila je moja omiljena grupa... juče i danas mi je u glavi ova pesma, ne nađoh muziku da nakačim, al evo bar reči:

KANJON DRINE

Kanjon Drine je ispred nas,
Stopamo Mufa, Kiki i ja,
Snijeg se topi, cesta je prazna,
Stao nam je stari kamiondžija.

Planine gole vrletne prelomile nam put,
Gazda je vozio vidno neraspoložen,
Više tužan no ljut.
Smanjuje brzinu, pripaljuje cigaru,
U mraku mu svijetle oči,Gazda tihim glasom reče:
Neće ovo, djeco, na dobro poći.
Jer sve ide unatrag,
Živimo u plemenima k'o Apači,
A gdje ćemo, djeco ja i vi
Nama srce kuca za sve njih.
Probudi me, ovo je neki ružan san,
Što manje, dijete, znaš to si manje nesretan.

Planine gole vrletne prelomile nam put,
Gazda je vozio vidno neraspoložen,
Više tužan no ljut.
Hadžije su sebi podijelili reone,
Djecu evakuišu avionima,
A ja se osjećam nezgodno,
Kao zebra na Brionima.
A vama će, djeco, biti najljepše,
Jer vi ste navikli rano u krevet,
Uskoro ćemo svi mi,
Imati izlaz samo do devet.

Probudi me, ovo je neki ružan san.
Što manje, dijete, znaš to si manje nesretan.

Kanjon Drine je iza nas,
Ispred nas je ravna Romanija.
Snijeg se topi i
Ništa neće zaustaviti dolazak novog proljeća.

Kad sam bila mala šta sam to volela

Dakle, aj počnemo, od čega nego od početka. Rodila sam se na babinu i dedinu srebrnu svadbu (25-a godišnjica braka - ko ne zna šta je to). Došla moja baba u bolnicu da vidi mamu i mene i kaže ’Rodila se naša Srebrenka’ (fala bogu iz zezanja), a mama onako izmučena kaže, ’Pa dobro, daj joj ime kako hoćeš’... Šlog me strefio kad sam čula za to i shvatila kakav je belaj mogao da me snađe za ceo život... Bila sam mala beba, svega 2,5kg pa su me zvali Mrvica... eeeeee, davno beše...
E sad šta sam volela, pa ajmo od televizije... od emisija ovako: Tražili ste gledajte, Muzički tobogan (mnogo mi bilo krivo što moja škola nikad nije učestvovala), Nedeljni zabavnik (Vajta i Zijah Sokolović), Pitam se pitam se (valjda se tako zvalo, to je bio neki dečji kviz, a džingl je zvučao ovako: Pitam se pitam se, da li je ovo lako znati ili mene sreća prati, pitam se pitam se), Kolariću paniću, Čik pogodi,Vukov ćošak, uopšte sav taj Obrazovni i mali program (sećate se onog televizora što je lupkao jednom nogicom kad treba da počne program i pomerala se zavesa na ekranu... uh al sam ga objasnila), naravno Kviskoteka (iako su je mnogi već pomenuli... omiljena igra Pogađanje nepoznate ličnosti (Osoba A, B ili C) a i asocijacije), Brojke i slova (preteča Slagalice), itd.
Od crtaća: Sport Bili (najomiljeniji, al nikako ne mogu da se setim kako se zvao onaj Vandin patuljak, ako neko zna nek mi kaže!), Štrumpfovi, Snorkijevci, Bombončići (zapadna varijanta Bipsići), Mapet bebe, Tarzan, ali i Gustav i La linea, Baltazar, Brzi Gonzales i još gomila.
Od serija: Smogovci kao neprikosnoveni, nabavila sam pre par 15 diskova sa po 4 epizode valjda, toliko sam jedva čekala da to nađem, al na kraju sam do sad naravno odgledala samo prvi disk; Lažeš Melita, gomila dečjih serija kao što je bio neki Beli kamen i Mala kuća u preriji, ali i ’odraslih’ neizbežno Dinastija, Dalas, Povratak u Idn, Sokolov greben, Klinika Švarcvald, da ne zaboravim domaće: Bolji život, Sivi dom, Zaboravljeni, Vruć vetar, Šećerna vodica i tako, udavih sa televizijom.
Od slatkiša volela sam naravno Životinjsko carstvo i uredno popunila album pa sam dobila i neku nagradu, onda keks Pola koga se izgleda niko ne seća, pola kutije je bilo punjeno čokoladom, pola vanilom i u kutiji se dobijao balon ili salveta ili nešto treće, Kviki gric, Riki kiki, žvake Softi, Čunga lunga i bazoka, Zlatni mini (čokoladice slične najlepšim željama), čips (onaj jedan jedini otprilike koji je postojao, čačanski čini mi se, što mi je sad skroz bezveze)...
Zanimljivo je da nisam volela da jedem pizzu i vučem neko loše iskustvo sa njom iz Makarske (’86), ali sad je naravno tamanim. Volela sam da jedem kačamak sa mlekom i šećerom, pa čak i poparu. Pasulj dugo nisam htela da jedem ako u isti ne natrpam gomilu kupus salate (???), a u obdaništu su se iščuđavali zašto hleb uvek jedem na kraju, al eto tako je i dan danas...
Volela sam mnogo da idem na Adu, svaki dan ako treba. Tamo sam naučila da plivam (već sa 3’4 godine, da se malo pohvalim), prvi uspeh je bio kad sam sama doplivala do ’burića’ (plovci). Već sam pominjala u prethodnom postu da se u to vreme tamo skupljala cela familija, a deda je bio i ostao još dugo glavni. Voleo je da priča kako je to njegovo imanje, pa je tako jedan moj brat kad je baš bio mali rekao da voli da ide i kod svog dede na plac, al tamo ne može da stane toliko ljudi :) Ima jedna anegdota kad me je deda prvi put sam vodio na Adu pa uzeo da mi namaže puter na hleb i sva sreća prvo sam probao, ne znam otkud, valjda mu bilo čudno – naime malo je promašio pa je umesto putera namazao Pavlovićevu mast :)
Od mora mi je otprilike najlepše bilo u Supetru na Braču, gde sam bila ’85, ’87 i ’89-e. Putovali smo vozom do Splita pa onda trajektom, to je bio glavni doživljaj. Tamo mi je naravno bilo najinteresantnije da se kupam u bazenu (a naročito da skačem sa malih skakaonica, naravno na noge), pored čitavog onog mora, a bazen je bio hotelski pa smo se mama i ja provlačile kao gosti, mada su nas jednom i ukebali. Tu sam prvi put bila u bioskopu na otvorenom i gledala Karate kid :) Bila je neka Plivina plaža (valjda je Pliva tu imala odmaralište pa zato) gde je voda bila plitka, a dole je bio pesak, e tu sam obožavala da trčim kroz vodu, to mi je mnogo bilo smešno. Poslednje godine su sa nama išle i komšije Mita i Bojan. U povratku sam ja insistirala da se u pauzi između trajekta i voza u Splitu popnemo na Marjan. Već tada me je uhvatio fazon i mršavljenja i planinarenja. Oni su poludeli, jer osim što je bilo poprilično toplo, nije ni bilo ničeg interesantnog... mislim da su na kraju pobedili i ja sam se durila skoro do Beograda.
Volela sam da idem u cirkuse, kad god je neki gostovao. Najveća asocijacija na to su mi one velike okrugle šarene lizalice :)
Sad sam stvarno preterala, ima još puno toga što bih sad napisala, otvorila mi se dizna što se kaže, al ajde ostaviću za neki drugi put možda...
p.s. Mnogo prija pisati na ovu temu, probajte!