priča o mom dedi

Često mislim na mog dedu, a ovaj Anagama sa serijom postova o svom dedi me stalno opominje kako bi trebalo da sednem malo da pišem o njemu.
Moj deda bio je može se reći bio Makedonac. Rođen je u Tetovu, ali je došao u Beograd ’48-e i posle se stalno ’dokazivao’ sa svojim pajtašima sa Ade kako je veći Srbin od njih, naročito sa jednim koji se te godine tek rodio :)
Deda je sa 4 godine ostao siroče. Njega i 2 godine starijeg brata uzeli su očevi roditelji, a stariju sestru majčini koji su živeli u nekom drugom mestu. Ti baba i deda kod kojih je moj deda bio imali su pekaru, međutim njima nisu davali da jedu skoro ništa, pa su morali povremeno da im kradu po malo hleba. Deda je to gladovanje i nepravdu uvek imao negde u malom mozgu što se kaže, nije mogao nikada da zaboravi.
Kad sam bila mala pričao mi je razne dogodovštine sa psom Džudikom koga je on navodno imao u detinjstvu (mada sumnjam)... mnogo sam volela da se uvučem u njegov jorganski čaršav (jorgan je bio onaj stari, teški i lepo je hladio) i da slušam te priče dok ne zaspim. A jedna od zanimljivijih mi je bila i ona kad je deda progutao pištaljku :)
Deda i baba bili su tašneri, preciznije radili su na odeljenju sitne galanterije, to jest pravili pre svega novčanike. I dugo nakon njihovog penzionisanja, kuća nam je bila puna tih novčanika. Babi nikad nije bilo jasno zašto nosim neke šarene, platnene, kad imam lepe kožne, al meni to nekako mnogo bilo ’za žene’ :) Deda je bio šef tog odeljenja, koje su činile uglavnom žene – iz zezanja ih je zvao ’moje topline’.
Bio je veseljak, kad god se nešto slavilo on je bio prvi na startu da zapeva, a omiljeno mu je bilo ’O sole mio’! Poslednjih godina se naravno svelo na to da samo drekne taj početak, smaralo ga je da peva celu pesmu, mada sam ga jednom kad sam bila mala snimala na kasetu i provereno je znao celu.
Mnogo je voleo gužvu i raznorazna masovna dešavanja. Čim vidi da se negde ljudi skupljaju odmah mora da ide da vidi šta se desilo. Tako je morao da ošacuje i ’gužvu’ istorijskog 9-og marta 1991, iako nije baš bio istomišljenik... pobegao je čim se nagutao malo suzavca :)
Baš zbog te gužve i galame nikad nije voleo pecanje, često su ga ljudi nagovarali da ide, naročito kad je otišao u penziju, ali je njemu to bilo dosadno i smetala mu je tišina :)
Prava mesto za njega zato bila je Ada Ciganlija. Od malena su me vodili tamo, tamo sam naučila da plivam. Kad sam bila mala skupljalo se vikendom pola naše familije, kasnije su svi posustali, ali je deda ostao najverniji. Kao penzioner godinama je visio tamo svakog dana od maja do oktobra, a kad treba da odsustvuje bilo je kao da mora da pravda izostanak kod svojih pajtaša, kako ih je zvao. Naravno on je bio jedan od onih šahista koji su okupirali ona 2-3 stola tamo na staroj strani, kod ljuljaški. Jedan od tih stolova je skroz na suncu, ali nikad im nije smetalo da se peku po ceo dan. Doduše deda se bar kupao (do pre neku godinu je redovno i preplivavao jezero), al ima likova koji se nisu mrdali iz te saune. Zato su svi cele godine imali dobru boju :) Glavno mu je bilo da ujutru čim dođe (nikako posle 9-10) prvo obiđe ceo krug oko jezera pa tek onda seda za šahovski sto.
U zgradi je bio glavni ’spoljni momak’ – šta god da nekom treba (lekovi, računi) on to završi i usput (zimi naročito) malo prošeta po gradu.
Bio je štedljiv, kao i svi penzioneri, pa i sad kad zaboravimo svetlo u kupatilu, odmah se setimo dede :)

Deda je umro prvog maja prošle godine, u subotu mu dajemo pomen.

Puno te volim, deda!

malčice modifikovan stari post (priznajem)

Jbg izgleda da su meni stvarno suđeni neki poslovi na kojima se bleji (da znam da sam to već negde pomenula) ili to možda ide uz ličnost :) ko će ga znati. Sve u svemu to silno blejanje, nije me odvelo ni u šta drugo nego u ovaj beskrajni virtuelni svet, toliko da mi je verovatno dioptrija još skočila, a ne vrti mi se u glavi zato što sam trudna možda, ne nisam još, iduće godine ću to...(daj ove da se bar udam)... ne nego pretera' brate... uranjam u stolicu (da i dupe mi se širi od silnog sedenja) a glava mi je negde unutar monitora, samo štrče ruke koje klikću gde treba... ima bre ovde stvarno svega, al ja toliko zalutam sledeći milijardu i jedan link i sve me hvata panika kako slučajno necu pročitati nešto stvarno dobro... kladim se da imam vise stavki u fejvoritsima nego bilo ko koga poznajem (sreća pa sam malo smanjila upotrebu istih) - greota je naleteti na nešto dobro i onda ga izgubiti zauvek samo zato što tad nisi imao vremena.... booooože svašta, meni se to ne dešava, ja to lepo sačuvam i samo pičim link po link i odoooooo tamo negde daleko u p.m. I posle pogledam na sat i kažem u sebi bože pa šta sam ja danas ceo dan radila .... mislim, da da, korisno je to.... jeste, nije da nije.... samo ne znam šta će da bude kad odjednom grune puno posla, onda ću da padnem u nemilost svoje psihe (al ga iskomplikova')… da bre najgore je kad se ovako razvlačiš na poslu i opustiš se skroz i zaboraviš da ti tu u stvari dolaziš da bi radio.... i onda ti odjednom neko traži da nešto uradiš - otkucaš, pošalješ, javiš se na telefon i ti ga mrziš iz dna duše jer te maltretira, muči i zlostavlja (da citiram malo i Gošu)... da kao usudio se taj neko meni da traži da nešto uradim, pa šta bre on hoće.... ma užas ... nikako neku zlatnu sredinu (meni omiljenu) da ubodem.... i kažu ljudi, boli te uvo, ništa ne radiš a dobijaš platu, ma nije bre ljudi, stvarno je ubistveno posle nedelju-dve, dođe ti da se zapitaš, koja je moja svrha uopšte, čemu sve ovo - a to pitanje (ovo poslednje) ako se udubiš u to da pronađes odgovor, ma nikad ne sluti na dobro, vodi u neku tešku maniju ili tako već nešto, neku granu sa neuropsihijatrije sasvim sigurno....
... a u najavi gužva bar jedno mesec dana sledećih... pa kako ja da blogujem ako to stvarno bude??? To je bre cenzura!

Ničim izazvana pilot epizoda eventualnog budućeg serijala: ODNOSI MEĐU LJUDIMA

Ne znam za vas, al ja uopšte ne volim kad od mene neko nešto očekuje (pa čak ni kad sama od sebe nešto očekujem) - kad se podrazumeva da ću ja uraditi to i to, da ću biti tu, da ću pomoći, da neću reći ne (što mi jes' malo teže i ide)... a ne volim ni kad ja nešto od nekoga očekujem i onda se nerviram ili razočaram kad taj neki neko to ne uradi... kratko rečeno, očekivanje (u tom smislu) je jedna glupos'

jaaaako pametan post! vidi se da sam preležala vikend sa temperaturom 39,5 pa mi malo prokuvalo... ej bre, pa i Cecu sam premašila, ona stigla samo do TRIDESET DEVET SA DVAAA! Hm, ovoga se uopšte nisam setila, kažem ja da treba gledati na bright stranu života našega!

postpraznični post

Dugujem post pa aj da probamo...
Praznik bi i prošao i sad opet na džobna mesta... Iskreno ne vidim ni jedan razlog što sam danas došla na posao, al dobro sad da ne cepidlačimo... Za one koji se sećaju mog posta o dozvoljenom minusu samo da dodam da sam konačno u četvrtak obavila the razgovor, ali ništa spektakularno nisam postigla, al aj da kažemo da sam se pomerila sa mrtve tačke; ne piše mi se o tome tako da ćemo se vratiti na praznik... Obećala sam čestitanje a onda me nije bilo, pa tako još jedared (nije na odmet) HRISTOS VOSKRESE I SVE NAJLEPŠE VAM ŽELIM! Ja sam imala u petak totalni shut-down day, a ovih ostalih dana sam samo na kratko preletala najnovija dešavanja u blogosferi, nisam aktivno učestvovala. I da znate da mi je prijalo, ako ništa da malo odmorim oči. E kad pomenusmo oči, red je da vidite i moje nove cvike:

Evo jedna praznična anegdota – u zgradi do moje živi jedan Besprizorni, mislim tako ga je moja baba prozvala kad smo se doselili jer je vozio bicikl po ulazu, lupao i bio nevaspitan i bezobrazanon :) on je stariji od mene jedno 5-6 godina i sad je oženjen i ima dve ćerkice. E taj Besprizorni ima mlađeg brata koga nisam videla sigurno jedno 10 godina i pretpostavila da je zbrisao negde preko (uskoro ćete saznati da se ta pretpostavka pokazala tačnom), a greota baš je bio sladak :) Besprizorni mnogo voli da telefonira sa terase ili prozora, a isti je udaljen od mog prozora svega nekih 5 do 7 metara vazdušnom linijom... i tako čujem ja razgovor u nedelju, kaže on:

- Hristos voskrese, snajka!
- Nije thank you, snajka, Vaistinu voskrese!
- Va – is – ti – nu vos – kre – se!

i tako sam ja saznala da se brat Marko i oženio u emigraciji :)

Inače, za ne poverovati, baba mi je opet putovala, ovaj put na 3 dana do Kosmaja, al nema veze, taman malo da se baškarimo Petar i ja i da pravimo đakonije kao što je bila ova posna salata (na slici) za Veliki petak :)

moja azbuka

Prozvali me Jacquot i Anagram, pa da odradim… samo da napomenem, abeceda mi je uvek teže išla, doduše samo onaj deo od C do E, al da se ne bih obrukala ja ću ipak dobro staru azbuku i to pisanu latinicom :)

A – avion, aerodrom, Atina, može i autobus jer nikad nisam išla avionom u Atinu
B – Brazil i naravno baba
V – vrbica – bila juče; Van Gogh
G – Grčka – profesionalna deformacija
D – dan, dnevna životinja (kaže Petar da sam ja to jer mi se rano spava, a on je noćna)
Đ – đinđuve, đevrek
E – ekran, eurokrem, eukaliptus
Ž – žvazbuka
Z – zezanje :)
I – inat (nacionalni brend), igra
J – Jelena najviše osoba ženskog pola poznajem pod ovim imenom; južna Amerika – kontinent koji me posle Evrope najviše zanima
K – knjige, keks
L – lale – moje omiljeno cveće, leto, leptir
Lj – ljubav, ljuljaške, moj deda Ljuba
M – mimoze, mama Mira, Meksiko, more
N – nove naočare – novi pogled na svet
Nj – njofra sladoled
O – ogledalo, opušteno, Odina - mnogo slatka devojka iz Meksika koju sam upoznala u Grčkoj, tata joj je Grk a mama Meksikanka
P – Petar, plazma, proleće
R – Rio – veeeeeeelika želja
S – Sport Bili, Snorkijevci (crtaći iz mog vremena), Smogovci (najbolja dečja serija isto iz onog vremena)
T – Tanja (ja), talasi
Ć – ćurka, ćućoriti, ćutanje
U – uuuuu
F – fijaker (romantika), fontana
H – hleb – namirnica koju nažalost najviše konzumiram
C – cunami, cipiripi, crtaći
Č – čokolada, Čile
Dž – džabe, džezva, džangrizav
Š – Španija, šuster, šinter

ovde prozivam moju sestru i tvrdoglavog Petronija... ako ikada budu raspolozeni