Juče-prekjuče u autobusu slušam razgovor neka tri momka (uvek mi je reč ’momak’ mnogo smešno zvučala, ali nisu baš ni dečaci, a mlađi su od mene, pa nemam pojma kako da kažem drugačije)... Inače, kad se vozim sama busom, i kada ne čitam knjigu u istom, moja glavna preokupacija je da slušam tuđe razgovore... znam znam sad kreće gomila paradjzOva da leti u mom pravcu i da svi viču UUUUU(A), ali kad malo bolje razmislite, šta ima loše u tome, čujete razne poglede na svet, prekratite vreme, saznate može biti i po nešto ili bar razvijate vijuge sklapajući pozadinu iza priče i aktera, odnosno učesnika u razgovoru. (digresija preti da preraste u post) Kao što recimo nisam imala pojma da postoje elegantne trenerke, dok nisam u busu čula kako ćerka i majka razgovaraju o nekim cipelama i ćerka kaže kako bi one baš išle uz neku elegantnu trenerku!!! Ako neko zna šta je to nek mi kaže, a slobodno i nacrta.
Elem, da se vratimo na momke... priča jedan od njih kako ima nekog druga iz kraja koga svi zovu Pokojni! Kaže zamisli kako smešno zvuči kad kažeš ’E dolazi mi sutra Pokojni na kafu’ ili tako nešto. Ovi se naravno zgranu na nadimak i onda ovaj prvi objasni da su tog lika tako počeli da zovu jer je doživeo kliničku smrt! Interesantno...
I onda ja krenem da razmišljam o tom fenomenu... mislim ne o momcima (prevelika piletina, a i nije neki fenomen), nego o kliničkoj smrti... Da nije filmova, ja stvarno ne znam da li bih imala ikakavu ideju. Ovako imam dve varijante. Jedna je ono brzinom svetlosti smenjivanje slika iz života (kod mene su to samo pozitivne scene i ličnosti), a druga je neka idilična slika – livada, proleće, sve šareno, miriše, maltene se i muzika čuje... i onda odjednom onaj zvuk cepanja kao prekid filma i vraćaš se na ovaj svet... ili možda odlaziš ipak na onaj... Kako i da li uopšte ljudi mogu da se sete kako to izgleda kad se probude, kako uopšte lekari i naučnici provaljuju šta se tu dešava???
U svakom slučaju, zanimljiva tema za razmišljanje, šta vi kažete?
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
4 comments:
Moja baba je imala klinicku smrt , inace ona je cudo prirode hehehe. Srcani je bolesnik skoro ceo svoj zivot, jednom prilikom zavrsila je u bolnici...uglavnom, da ne duzim pricu, doktori je proglase mrtvom...stave je u onu prostoriju i pokriju carsavom. Javili dedi da je umrla, moj deda se potreso, otiso sav uplakan u skolu po moju majku i ujaka. Ne znam koliko vremena je bila "klinicki mrtva" ali kaze da je jedino cega se seca plac njene prijateljice koja je isto nesto lezala u bolnici u to vreme. Kaze, cujem je ja kako place i kako me oplakuje ali nisam u stanju nista da uradim, kao da sanjam. Posle toga se probudila. Jednostavno impulsi srca jedno vreme su joj bili toliko slabi da nisu mogli da ih registruju a bili su koliko toliko dovoljni da prehrane mozak...Tako da ta cuda, bela svetlost, tuneli, bunari i ostale sahte nisu tacni :)
au, nisam očekivala informaciju iz (skoro) prve ruke, znači baba nije trčala po livadi, e jbg, a možda nije kod svakog isto :)
veliki pozdrav za babu!
hehehehe babe su cudo :)
Gle gde ste se skupili :)
Post a Comment