Trenutno sam u fazi poslovne selidbe. Ali ne, nisam našla drugi i bolji posao, samo smo se preselili u centar. Superiška, više ne radim na periferiji, nego boga mi u strogom centru!!! Jes da je komfor malo lošiji, ali bože moj, jedan prevoz je jedan prevoz... plus lepo i smisleno mogu da se prošetam na pauzi ili da se lakše nađem sa nekim posle posla, a možda čak i da svratim do kuće, a ne da se se smucam po ceo dan da ne bih dva puta išla do ’grada’.
Ovde će u svakom slučaju biti zanimljivije jer smo se spojili sa nekom drugom gazdinom firmom, koja u stvari stvarno postoji i ima puno ljudi pa se stalno nešto dešava, pogotovo sada dok je još prašina okolo, i majstori prisutni, pa vlada opšta nervoza. Nema više dremanja na dvosedu kad se zadesi da sam sama, nema čak ni dvoseda... ali dobro, idemo dalje.
Plus mi poslovni PC ne šljaka ni malo dobro, trebaće mu totalna transformacija samo kad firmanjski kompjuteraši stignu do njega od silnih zadataka. Između ostalog non stop mi puca veza i ne mogu ni da četujem ni da blogujem, zamislite to ??!!! :)
Šta je jo bilo u mesecu junu osim dolaska u centar...
Eto bio je i taj čuveni Inđijanski događaj, koji će se svakako pamtiti, e sad što ne baš po dobru, to je druga stvar... pošto je već dosta pisano o tome, samo da kažem ukratko kako je kod nas prošlo – prvo smo se Pera i ja, kao i on i njegov bata blizanac malo kačili... pa smo se onda malo svi po dvoje-troje razdvojili... pa je koncert trajao kratko... pa je počela kiša negde kad smo uspeli da pronađemo kola... pa nam je jedna drugarica pokisla do gole kože jer je bila daleko i posle nije uspela da nas nađe (srećom braća su imala neke stvari za presvlaku, a i odvrnuli smo grejanje u kolima, da se ugušiš)... pa smo onda blejali i kružili po parkingu do 3 ujutru (neka 3,5 sata)... i na kraju stigoh kući oko 5... sreća u nesreći nisam radila zbog ovog haosa na poslu od ponedeljka, zaključno sa sredom, pa sam mogla da odspavam barem...
E sad nešto lepše - ne napisah na vreme, al ipak ću, bez obzira što je sad već prošao brzi voz i što me je mrmot preduhitrio... nema veze, kaže on: Napiši, pa će ovi dobri ljudi da čestitaju... reko’ aj da probamo...
Daklem pre tačno mesec dana, ova ovde domaćica blogerka je doživela da bude i zvanično zaprošena od svog dragog, koga neki znaju kao paučinastog blogera - Peru Milog. Kažem zvanično, jer je priprema svadbarice, barem psihički i dogovorno, krenula i pre toga. Elem, moj je dragi mene iznenadio i odveo me tamo:
a posle dva dana zajedno smo kupili i ovo:
U međuvremenu, zakazana je i svadbarica!!! I to za 23. septembar, nek znaju svi, pa nek ide život!!! Tako da znate šta nas čeka, a osim mesta i okvirno klope ništa nismo pripremili i svi su osim nas dvoje, u totalnoj panici već sad. Eto taj big događaj je između ostalog i razlog što nema mora ove godine, pa sa setom pratim pripreme svih ostalih, ali bože moj, uleteće neki medeni mesec bar od 5 dana, zaradiće se valjda nešto na toj svadbarici, pa ne pravimo je valjda džabe ;)))
Pozdrav svima!
